Проблеми са зависношћу од алкохола, наркотика, препарата са јаким дејством нису судбина само слабих, необразованих људи, несрећника или криминалаца.
Често на консултацијама чујемо како родитељи кажу: „Он је био добар ученик, добар син, бавио се спортом… Не разумемо зашто се одједном тако променио, да осим наркотика њега ништа друго не интересује.“
Ово није кривица родитеља, то је погубна снага наркотика од кога ништа јаче практично не постоји.
Навикавање на хероин догађа се након 8-10 узимања. И већ након тога не можеш да будеш равнодушан према овом прашку. Будиш се с мишљу како да га набавиш и овај осећај је сличан глађи и жеђи, потчињава себи целу личност човека и веома га је тешко контролисати. Због тога многи пробају наркотике из радозналости, пример су им другови и не размишљају о последицама зависности које ће га кроз пар година претворити у беспринципијелно биће које одржава једино помисао како да узме наркотик.
Напредовање болести зависности. Може ли човек сам да се заустави?
Нажалост, свака зависност представља обољења које прогресира. У току болести долази до поремећаја свих физиолошких, биолошких, метаболичких процеса. Особа се осећа нормално, пријатно само под дејством супстанце – чим престане дејство супстанце организам осећа овај недостатак и сигнализира да му је потребна нова доза „горива“ и појављују се симптоми апстиненцијалне кризе. Ово је такозвана физичка зависност. Осим тога долази до промене у психи – човек мења своја морална начела (обмањује, све жртвује због наркотика, губи интересовања за друге ствари). Руше се вољни механизми – ујутру је одлучио једно, увече се предомислио. Таква је природа болести, управо због тога што је човеку тешко да сам остави наркотике.
Др Милена М. Мартиновић