Ајдак (батина), андрмоље (разне непотребне ствари), бадаваџија (готован), брдањак (брдашце), врањ (чеп за буре), год (празник, „црвено слово“), дандара (лапрдало), долма (надев за сарму), дрћела (оронуо човек), ђидија (обешењак), заувар (корист), јако (скоро), јора (мотка), кирпез (петао кикирез), курлић (мало стакло за ракију), лабрња (њушка), мутвак (остава за храну), небесило (немиран), омаја (особина), пурлај (иди, пролази)… само су неки од 2.600 појмова и израза, које су у недавно објављеној књизи „Ваке се речи говору у Мачви“ сакупили њени аутори Драган М. Аврић и Миомир Филиповић Фића, пише Шабачки лист.
Ни један ни други нису лингвисти: Драган Аврић је по образовању дипломирани војни машински инжењер, који је 2010. године пензионисан као бригадни генерал Војске Србије, док је Миомир Филиповић дугогодишњи новинар, дописник “Политике” из Сремске Митровице, али су зато обојица „непоправљиви“ Мачвани. Први је пореклом из села Дреновац код Шапца, други из села Раденковић у северној Мачви, које административно припада Сремској Митровици, а ово заједничко дело само је једно у низу којим чувају од заборава или промовишу родни крај.
– Тешко је прецизно одредити на који се период односе речи које смо навели у књизи, и зато је то време означено као предошње (пређашње). Многе од тих речи, нарочито оне са посебном мелодиком, коришћене су само у усменој комуникацији, што отежава њихово правилно бележење. Неке речи садашње генерације неће разумети, а за неке нису ни чули да су постојале. Део сакупљених речи очуван је само у сећању старијих Мачвана, или се употребљава тек кроз поједине карактеристичне изразе, каже генерал Аврић.
У Мачви се за хлеб каже лебац, а лебарник је дрвена направа са удубљењима у које се ставља тесто да стане (нарасте) пре печења, и места обично има за седам хлебова (за сваки дан у недељи). Израз љаксе, који се данас као реч са обрнутим слоговима често чује у жарагону младих, код Мачвана је узвик за терање телета са значењем – помери се! Крљепа је крпељ, крме је свиња, али крмача није само домаћа животиња већ и флека, мрља, па отуда и глагол закрмачити. Чарлама је шаљива кавга, шлајбок је новчаник, а шогољ је јело од запечених шљива и јабука, постих млевеним орасима и шећером.
Када тепају, Мачвани кажу „рано моја“ и „снаго моја“, а ако некога критикују, пребацују му да „корача с гуза на гуз“, или да је „пошао голим дупетом у трње“. Благосиљају са „бог ти дао среће и берићета“ и „небило ти урока“, заклињу се крстом, ракијом, лебом и очињим видом, прете да ће „провући кроз шаке“… У пакости или задовољству веле „тешто, тако му и треба“ или „тешто, нека је са срећом“. Псују лепиждрак, непостојећу ствар, али и колечке, гвоздену направу са два точка на коју се ослања плуг при орању запрегом.
Љутња, као ретко која друга ситуација, донела је код Мачвана мноштво речи које означавају тучу или ударање: деветати, жвајзнути, шопити, избубецати, истамбурати, испрангијати, ћаушати, окајдапити, ребнути, марисати, девлати, отандарити… Пијанство се, такође, може похвалити бројним синонимима: нарољати се, нацевчити, ождерати, наћефлеисати, наџиџити, наћокати, ушљокати, укокати… Много одредница „завредела“ је и лошија страна људског карактара: аламуња, јамишан, аспида, салаукаст, лудоглаван, гурсуз, дандара, кевиљ, ошљара, положара, сатанило, чатал, ћалов…
– О Мачви и Мачванима још није написана књига на „њезином говору и њезиним речима“, а ова равница изнедрила је сијасет врсних мајстора пера. Јанко Веселиновић, Лаза Лазаревић и Михаило Сретеновић су више од других, иако не много, у својим делима користили речи баш онако како су говорили Мачвани њиховог доба. Сви после њих писали су српским књижевним језиком, али можемо слободно рећи да су многи од њих радо диванили по мачвански са својим сељанима, када дођу о каквом году или одмору у родну Мачву, наводи новинар Филиповић.
Аутори кажу да „ми данас можда и можемо без ових речи, али да оне без нас неће преживети, а нису заслужиле такву судбину“, чиме објашњавају и мотив да их забележе између корица своје књиге.
У прикупљању „предошњих“ мачванских речи, истичу, помогли су им Радосав Шобић из Белотића, Мирослава Аврић из Дреновца и Слободан Лолић из Мачванског Причиновића, али и „неименовани Мачвани, којима се на пијаци, на шору или у кафани отела понека гласнија реч, па се чула и стигла до њиховог записа“. За указану подршку захвални су проф. др Ивану Коларићу и проф. др Слађани Миленковић, као прим. др Предрагу Тојићу.
Аутор: Шабачки лист