У случају детета са церебралном парализом, где је самостално кретање било веома отежано и захтевало физичку подршку, вршњаци, а посебно две другарице, несебично су му је пружале при сваком одласку у трпезарију, купатило или кретању по радној соби. То је био њихов лични избор и потреба, емпатија по којој им и многи одрасли нису дорасли
– Сусретали смо се са широким спектром проблема у развоју деце као што су: оштећења сензорних функција ( вида, слуха, кретања,комуникацијске потешкоће,…), поремећаји когнитивних функција (интелигенције, пажње, опажања), хронична обољења детета, тежи емоционални поремећаји, тежи поремећаји социјализације, вишефункционални поремећаји, поремећаји из аутистичног спектра… Ове године припремни предшколски програм похађа 3 деце, а у млађим групама је 4 деце са вишефункционални поремећајем, церебралном парализом, развојном дисфазијом и тешким оштећењем слуха – кажу у ПУ „Слава Ковић“.
Из искустава стечених у раду са децом са посебним потребама као отежавајуће околности у одређеним случајевима евидентни су недостатак дидактичког материјала и играчака и потреба за другачијом организацијом простора.
– Организацију простора није тако једноставно спровести у дело, с обзиром на то да у групи борави још 30 деце која, такође имају своје потребе. До сада је у великом броју случајева додатни проблем представљала сарадња са појединим родитељима деце са сметњама у развоју. Много енергије, времена и стрпљења пружа се родитељима који имају фантазију о деци, која је јача од реалности и истине. То створи ситуације које некада не доведу до успеха, при чему нико не буде задовољан, а најмање се детету помогне. Родитељи или имају превелика очекивања од детета и предшколске установе, или ништа не очекују (како од установе, тако и других институција) и целокупан терет подршке желе да изнесу сами, на сопственим леђима. У оба екстрема дете је на губитку. Односно, нико није на добитку, иако постоји добра воља – каже педагог Мирјана Савкић.
У овој установи истичу да је, захваљујући планском континуираном стручном усавршавању, остварена сарадња са стручњацима који се баве децом са сметњама у развоју. Њихови акредитовани програми, као и подршка у раду, дали су дозу сигурности и исправне путоказе у индивидуалном раду са децом по питању успостављања комуникације и зближавања са дететом, процене његових јаких и слабих страна, као и непосредног рада , који подразумева физичку и временску, као и програмску структуру .
– Позитивна искуства и примери успешног рада са децом управо су доказ да смо остварили подршку на најбољи могући начин.Задивљујућа је подршка коју вршњаци пружају своме другу. Задивљујуће је како деца од малих ногу пронађу начине да комуницирају са дететом које има тешко оштећење слуха. Они сами пронађу начине невербалне комуникације. У случају детета са церебралном парализом, где је самостално кретање било веома отежано и захтевало физичку подршку, вршњаци, а посебно две другарице, несебично су му је пружале при сваком одласку у трпезарију, купатило или кретању по радној соби. То је био њихов лични избор и потреба, емпатија по којој им и многи одрасли нису дорасли – додала је Савкић.
Одрасли не би смели да забораве да деца са сметњама у развоју имају исте потребе као и сва друга деца – да се играју, да воле, да буду вољена, нека деца и да се друже… Они имају одговорност да личним примером, својим понашањем, као и процесом васпитања, афирмишу однос према различитостима.
M.M.