ЖЕНЕ НА СЕЛУ – Унапређење положаја путем медија (24)
Трговинско предузеће „Мачва“ је својевремено било гигант у малопродаји и велепродаји робе широке потрошње. Са продајним објектима у свим селима у општини Богатић и неколико у суседним општинама нестала је са тржишта 2007. године када је, после стечајног поступка проглашено банкротство. Само 46 радника је у фирми остало до стечаја, а после продаје имовине 2008. године сви су остали без посла, без икакве накнаде.
Тежак период пропадања, неизвесност и на крају одлазак кући радници су тешко преживели. Миланка Јуришић је у „Мачви“ радила десет и по година. Присећајући се периода када је фирма успешно пословала, када је са вољом сваког јутра одлазила на посао, не може а да не истакне како је горчина због гашења фирме, ипак, јаче остала урезана у памћењу.
– „Мачва“ је била најјаче трговинско предузеће. Мислила сам да ћу дочекати пензију, а ни ја као ни било ко у предузећу није слутио да икада може да пропадне. Када је већ било извесно да се уводи стечај, руководиоци су нас тешили како ништа није страшно и да нам фирма ништа неће остати дужна. Била су то само пука обећања. Иако је продата огромна имовина, нико од радника није добио ни динара. Отишли смо кућама празних руку, без средстава да започнемо нови посао – прича Миланка.
Колико год био мучан, период после пропасти предузећа и тражења новог запослења, Миланки је лакше пао него великом броју колега. Имала је, каже, где да се врати – на имање на селу.
– За разлику од многих колега ја нисам имала егзистенцијални проблем због губитка посла. Опет сам се вратила на своје, одакле сам се запослила. Помирила сам се са тим. Живе и они који немају ништа, а ја сам бар имала своју земљу. Више је губитак посла био психичка траума, буде ти жао да на тренутак можеш и да заплачеш. Необична и тешка промена. Десет година одлазиш на посао, имаш колеге, друштво, мислиш сигурну плату, а онда останеш без свега тога. У почетку сам чезнула да само прошетам кроз Богатић, где сам радила, а данас, после толико година ретко одлазим, само кад баш имам неодложне обавезе – каже Миланка.
Као искусан трговац, запослила се код приватника, и после четири године остала и без овог посла. Више никада га није ни тражила. Окренула се породици, одгајању унука, а пре две године се прикључила удружењу жена „Црнобарке“. Са својим другарицама ради у удружењу и често путује на сајмове етно-хране, пића и домаће радиности у Србији и региону. Вештинама у изради предмета домаће радиности, али и као искусна домаћица која је мајстор за припрему зимнице, Миланка доприноси успешном раду Удружења.
– Ангажовање у удружењу ме подсећа на период када сам радила. Када се састанемо у нашим просторијама прво кувамо кафу, а онда прелазимо на посао. Пролази време у дружењу, а зарадимо и за наше удружење да имамо за нове послове – додаје.
Миланка има укупно 14,5 година радног стажа. За пензионисање нема довољно, а ни старосни услов још не испуњава. Нема, каже, планова, можда и још тих пола године стажа негде заради да би у старости примала пензију.
– Здравље је најважније. Прегура човек свашта преко својих леђа, али кад је здрав лакше се суочи и са најтежим тренуцима – додаје на крају.
M.M.
Насловна фотографија: Миланка Јуришић са чланицама удружења „Црнобарке“, Фото: Мачва Пресс