ИСТАКНУТО ПОГЛЕДИ ТРАКА

УСПОМЕНЕ РОКСАНДЕ ГЛАДОВИЋ: ОТВАРАЊЕМ СРЕДЊЕ ШКОЛЕ 1978. ГОДИНЕ ИСПУЊЕНЕ ЖЕЉЕ МАЧВАНА

После Другог светског рата било је више покушаја основања средње школе. 1978. године се се остварила жеља Мачвана да им деца у школу иду у Богатићу, да не путују и станују по туђим собама

Као професор српског језика радила сам у Основној школи „Мика Митровић” у Богатићу. Отварањем прве средње школе у Богатићу знала сам да ћу, иако ће ми растанак са ученицима бити тежак, прећи у нову школу где ћу предавати Књижевност коју сам волела и за коју сам се определила током школовања.

У периоду после Другог светског рата у Богатићу, центру највеће и најлепше равнице у Србији, како још давно написа Јанко Веселиновић, било је више покушаја да се отвори средња школа, али су остали неостварени. А Мачвани су свим срцем желели да им деца у школу иду ту, да буду под њиховим окриљем, да не путују и станују по туђим собама.Реформом средњег образовања која је почела 1977. године испуниле су им се жеље. Богатић добија средњу школу и то као издвојено одељење Гимназије из Шапца. Из свих села наше општине искупили су се средњошколци, зацрвенеле су се ђачке униформе, па иако под туђим кровом (настава се изводила у згради Основне школе) свима је било јасно да су се снови о средњој школи остварили. Била сам веома задовољна јер се и мени испунила жеља – предајем Књижевност. После пола године, можда и као задатак, а можда и као изазов, постајем помоћник директора Шабачке Гимназије за издвојено одељење у Богатићу.

Роксанда Гладовић на отварању прве средње школе у Богатићу 1978. године

Наредне, 1978. оснива се самостална средња школа, зида се модерна школска зграда у којој је у септембру зазвонило прво звонце. Постала сам први директор нове средње школе. Нисам много знала о руковођењу, била сам само професор, али ми је много помогао директор Гимназије „Вера Благојевић” професор Аксентије Лекић.

Док је прве године уписано 12 одељења ученика у заједничке основе, у првој години самосталног рада већ је било 22 одељења. Реформа средњег образовања је још увек била у току и није се знало шта ће и како бити даље. Већ следеће године, поред заједничке основе уписали смо и ученике „друге фазе усмереног образовања” пошто је школа верификовала четири усмерења.
Професорски кадар било је тешко обезбедити. Поред девет професора који су били примљени за рад у Богатићу, наставу су издвојили и професори из Гимназије. Првих неколико година долазили су и одлазили. Да би задржали професоре, са циљем да настава буде стручно заступљена, средствима самодоприноса и издвајањем у стамбени фонд сазидана је стамбена зграда са осам станова. Из тог период сећам се дивних људи, одличних професора: Михаила Ћулума, професора Историје, Мирјане Стефановић, професора Књижевности, Владе Грбић и Милисава Јоксимовића, професора Математике, Зорана Милосављевића, инжењера машинства… И многих других.

После три године школска зграда је дозидана. Школа је добила савремену наставничку канцеларију и кабинет физике који је био неопходан за наставу смера Лабораторијски техничар за физику. Реформа је, даље, захтевала да се пракса, уместо у организацијама удруженог рада, као до тада, изводи у школској радионици. Зато је 1987. озидана радионица и под кров школе унети су стругови, друге машине и опрема како би се ученици потпуно оспособили за своје будуће занимање.

Роксанда Гладовић, прва директорка школе и Станимир Лазић, секретар СИЗ образовња,, 1978. године

Школа је расла и развијала се. Била сам директор три мандата. Школу је у том периоду похађало неколико хиљада ученика. Дипломе, пехари и признања пунили су школске витрине. Имали смо првака Југославије и света у познавању саобраћаја, победнике на међународним такмичењима из познавања књижевних дела, прваке на регионаим сусретима металаца…

Многи бивши ученици вратили су се у школу, као професори. Неки су данас лекари, професори, медицински радници, мајстори… Велики број ученика средње школе из Богатића се веома успешно остварио у животу и у занимањима које су изабрали постали су врхунски стручњаци.
Учили смо и васпитавали наше ученике да буду вредни и паметни људи. Помогли им да постану способни грађани своје земље. Срећем многе. Веома сам срећна приликом сваког сусрета. Радујем се заједно са њима њиховим успесима, захвална за сећање и поштовање које траје и после четрдесет година.
Роксанда Гладовић, професор књижевности, прва директорка Мачванске средње школе

Related Images: