ЖЕНЕ НА СЕЛУ – Унапређење положаја путем медија (2)
[bws_googleplusone display=“plusone,share“]
Статистички, жене на селу су снага коју не би требало потцењивати и занемаривати. Према подацима Републичког завода за статистику, од 27772 становника општине Богатић (2016. године), скоро половина, 13447 су жене. Само пре пет година у 14 села је живело око 1200 више припадница лепшег пола и тај број ( око 15.000 ) био је за свега стотинак мањи од броја мушкараца.
Костантно смањење броја становника у општини Богатић (од 30262 – 2010. године до 27772 у 2016.) неминовно прати и смањење женске популације. Поред природног одлива, миграције у градске центре погубно утичу на перспективу села. Последице су негативан природни прираштај (-11), знатно мање деце у вртићима и школама и слабљење економске снаге села.
СЕЛО И ГРАД – КАО ЗЕМЉА И НЕБО
Живети на селу и у градској средини – разлика је од земље до неба. Над предностима живота на селу превагне доступност различитих садржаја у граду. У већини села недостају најносновији услови за живот – осим Богатића ни једно село нема водовод, канализацију нема чак ни Богатић, здравствене амбуланте има 11 села али само у пет стално раде лекари и медицинско особље….
– Жене, а посебно младе девојке су кључ опстанка села. Ко тврди другачије не прича добронамерно или не познаје ситуацију. Оне ће одлучити да остану у селу, оснивају породицу, рађају децу ако им омогућимо да бирају. То значи да услови живота у селу буду приближно једнаки оним у градовима и већим центрима. Хоће посао, сигуран извор егзистенције, адекватну здравствену заштиту, школу, вртић, све оно што постоји у урбаним центрима. Ако то немамо, заборавимо на ту причу – сматра Милан Кркобабић, министар без портфеља у Влади Србије.
Приоритет друштва, а посебно локалне самоуправе, по томе би требало да буде како да младе жене и девојке остану на селу. Док држава има могућност да позитивним законским решењима и мерама које предузимају Влада и други њени органи, локална самоуправа има обавезу да квалитет живота на селу непрестано унапређује.
Док су слушали речи министра Кркобабића о равномерном регионалном развоју, приликом недавне посете и одобравајући климали главом, функционери локалне самоуправе могли су истог момента да се преиспитају шта (ни)су учинили и због чега, односно шта селима недостаје па их млади због тога напуштају.
ЧЕТВРТУ ГОДИНУ ПИЈУ ВОДУ ИЗ ЦИСТЕРНЕ
Примера ради, у селима северозападног дела општине – Црној Бари, Совљаку, Глоговцу и Бановом Пољу од 2015. године није исправна вода за пиће. Од тада свакодневно у флаше и балоне на центру села мештани Црне Баре точе воду коју цистерном допрема ЈКП „Богатић“.
– Имамо воду у кући, а док није забрањено точили смо и на артеској чесми. Народ се плаши да пије воду код куће зато што је заражена. Користимо је за прање, а за кување долазим сваког дана да точим из цистерне. Ко би најамио толико воде из цистерне колико нам је потребно, па често и купујемо у продавници – каже Гроздана Остојић.
Тања Влајић се жали да јој је дојадило четврту годину да сваки дан точи воду из цистерне. За своје домаћинство, њу, брата и мајку, наточила је један балон, а други је понела комшиници која је болесна па није могла да дође до центра села.
– Точим воду за пиће, а кувам и перем на води из наше куће – каже она.
У ГЛОГОВЦУ ШКОЛА БЕЗ САНИТАРНОГ ЧВОРА
Пажњу портала мачва-инфо, чија редакција је у Црној Бари, привукла је лицитиција простора у Дому културе. Док чланови КУД „Јелица“, које окупља око 70 младих из овог села кубури са простором, Општина је расписала лицитацију и издала простор у Дому култуе приватнику за кафић. Са разлогом су културни посленици подигли глас и тражили помоћ од општине, убеђени да је исправније њима уступити простор, макар уз накнаду. Писали су свим општинским функционерима, али одговор на то писмо нису добили. Нови газда је заузео „бифе“ у Дому културе који ће плаћати, а чланови КУД-а ће се и даље стискати у сали, без санитарног чвора и простора где би чували своју опрему.
Џаба и подршка привременог органа месне заједнице који је, ценећи да младим члановима КУД-а треба помоћи, одлучио да им додели простор на коришћење када. Из општине су навели да месна заједница није власник простра и није имала право да донесе такву одлуку.
Каква је порука послата девојчицама и девојкама које су чланице КУД „Јелица“? Шта је вредније – младима омогућити пристојне услове за културну делатност или наплаћивати закуп?
У Глоговцу, пак, немају проблем са Домом културе али због тога нису ни мало срећни. Некада лепа зграда у којој су се организовале игранке, приредбе, концерти, филмске пројекције, сада је руина од које сви окрећу главу.
Преко пута некадашњег Дома културе је сеоска црква која блиста својом лепотом јер су у њену реконструкцију уложена знатна средства и најсавременији материјали. У истом дворишту је основна школа у којој основци и предшколци немају санитарни чвор у згради већ су приморани да користе пољски тоалет. Школа у Глоговцу је још увек једина у општини Богатић без санитарног чвора.
СЕЛА БЕЗ ЗАДРУГА, ЛЕКАРА, ВРТИЋА…
Годинама у Глоговцу не ради здравствена амбуланта, на шта су се мештани већ и навикли иако им тешко пада да због инјекције путују у Богатић. Само у пет села: Клењу, Дубљу, Бадовинцима, Глушцима и Црној Бари у здравственим амбулантама стално раде лекар и сестра. У већини осталих или у амбуланти ради само медицинска сестра или мештанима здравствене услуге нису уопште доступне пошто су на амбуланте стављени катанци. Ова неподношљива ситуација правда се недостатком медицинског особља, односно прописима Министарства здравља који забрањују запошљавање нових радника. Чињеница је, пак, да је оснивач Дома здравља локална самоуправа и да, уколико су аршини Министарства неповољни, локалној самоуправи нико не забрањује да обезбеди здравствену заштиту у сваком селу.
На скоро све земљорадничке задруге, изузев у Богатићу и Салашу Црнобарском, стављени су катанци. Задруге су произвођачима биле партнери, гарантовале сигурност у пласману, обезбеђивале кредите, запошљавале…
Имовина бивших задруга које су у стечају се издаје у закуп и није било иницијатива да се уместо тога стави у функцију неких нових задруга.
Женама на селу је потребна и подршка за покретање сопственог бизниса, али и шанса за запослење.
Селима су потребни вртићи. Помоћ мајкама и домаћицама у прихватању малишана у оваквим устновама била би значајна.
– Видим да је тај проблем у Бадовинцима примећен, али ево још чекамо да се нешто покрене. Свакако да је лепо што уопште имамо вртић, али мислим да је обнова преко потребна. Свакако да су потребни и тротоари на местима где их нема највише из разлога безбедности наше деце, не би било лоше и бициклистичка стаза јер овде заиста има много бициклиста, а и аутомобила, аутобуса, теретњака… Мислим да је проблем око секција односно ваннаставних активности, због чега мало имућнији родитељи воде своје децу чак у Шабац на неке секције викендом, а није нам Шабац баш ни тако близу – сматра Весна Татомировић из Бадовинаца.
Има, дакле, доста посла уколико је намера да се смањи разлика између услова живота на селу и у граду, а који одвраћају женску популацију да се ту задржи. Село би, без жена, одавно пропало. Зато је велика одговорност друштва, локалне самоуправе посебно, да жене на селу не остану „кључ његовог опстанка“ само у причи.
Д. Грујић