[bws_googleplusone display=“plusone,share“]
Љиљана Бељић. Професорка математике. Увек са укусом: у облачењу, избору музике, литературе, емисија, филмова… Увек умерена, тиха и одмерена. За себе ће рећи „озбиљна“. Наизглед ћутљива, све док не почне да говори. А онда ми математички прецизно држи пажњу било да прича о књигама, ученицима, свакодневним дешавањима… па пожелим да прича још дуго. Увек је завршавала пре времена које сам јој давала. Све до пре неки дан када ми је, чини се, посветила све време „овог света“ и причала, дуго причала, а ја уживала у њеној лепој причи као да сам читала лепу књигу. И да нисам записивала све бих запамтила јер док је причала из позадине су ми израњале слике и постајале снажне главне фигуре. Љиља наводи цртице из свог живота и слаже их у апстрактне слике на којима нема ничег сувишног и непотребног. Зато ми је то време проведено са њом било редак и прави доживљај.
У четвртак, 28. децембра последњи дан је била у улози активног професора. Она и 2017. година заједно одлазе. Заокружен је један велики део њеног живота, део који припада радном стажу – 38 година проведених – датих (у) средњој школи у Богатићу. Заједно са школом је расла и професионално се развијала. Одлази само дан пре почетка јубиларне године када почиње да се обележава четрдесет година постојања школе.
Закаснила пре времена
Једног поподнева у моју канцеларију je улетео средњошколац из трећег разреда и видно узбуђен поставио ми питање на које је беспоговорно захтевао одговор: „Реците ми,.. молим вас реците, ви њу знате, каква је она била кад је била млада, кад сада за нас нема разумевања“? Љиља му је била разредни старешина и није хтела да им правда њихова „оправдана“ кашњења. Моје: „Не знам“ није га задовољило. Пропустила сам тада да му кажем да се његова разредна није бавила бројевима и рачунањем већ њиховим животима. Након неколико година, када сам јој поставила исто питање, добила сам одговор:
– Никада нисам изостала из школе.
Једном јесте. Одлука да са шест и по година крене у школу донета је у Совљаку у дворишту породичне куће учитеља, рођака баба Стане и деда Бране Јоцковића, у данашњем Етно парку. Те јесени је са оцем била њихов гост. Сећа се да је на столу била „Политика“. Како је већ знала да чита дружећи се са старијом децом, узела је новине и наглас читала: „расписује конкурс…“. „Што не дате ово дете у школу“? Баба Станино питање личило је њеном оцу на неодложно наређење. И дали су је. Кренула је крајем октобра, скоро два месеца од почетка школске године. До данас јој одзвања реченица њеног учитеља Ивана Бојића: „Ја имам 36 ученика у разреду. Нека иде до краја првог полугодишта, па ако буде добар ђак уписаћу је од другог“.
У Глоговцу је завршила осморазредну основну школу и са „Вуковом“ дипломом уписала је Шабачку гимназију, а гимназијска сведочанства са свим петицама предала на Природно – математички факултет, смер математика, у Београду. Диплому факултета донела је у Богатић.
Излазак из реда
Имала је и друга интересовања осим математике. Волела је у гимназији и српски језик и књижевност, психологију, биологију. На основу тога формирала је и шири избор могућности за наставак школовања. На листи жеља су се нашле и електротехника и медицина. Као ђак генерације могла је да упише шта год је хтела. Стала је у ред да преда документа на Медицинскoм факултету. Док је чекала приметила је да недалеко, у истом реду, стоје и њене две другарице из генерације. Излази из реда и обавештава их да иде да упише математику. Кренуле су и оне за њом. До данас не зна да објасни због чега је тако урадила и није открила образац на основу кога је донела ту одлуку. Можда је разлог за то љубав према математици која се почела рађати још у основној школи вођена умом искусне Даре Тодоровић, наставнице математике. Завршава тежак факултет са оријентацијом за рад у просвети.
Са још једним преосталим испитом до дипломе, 1980. године, конкурише у Параћин и у Богатић. Директорка Лола Гладовић позива је да прихвати радно место у средњој школи. Волела је град али је добијање стана везало за Богатић. Није локал-патриота. Могла би да буде и грађанин света.
Бити професор
– Професор је – каже Љиља – честито занимање које је деградирано и све више то бива, а мени то тешко пада. И тешко ми пада прилагођавање просветног радника на то. Пристали смо да будемо деградирани. Мирење са оваквим статусом је линија мањег отпора.
Радила је све време поштено, искрено и одговорно. Осећај одговорности створен још у раним годинама живота чини један од стубова њене личности. На њој сам највише примећивала прилагођавање савременим токовима у образовању. Што се више прилагођавала, све више је губила упориште. Изражава свој властити суд да је пропуштена шанса да се направи добро образовање какво смо имали. Ко боље од математичара који поседује моћан универзални алат, чак светом да влада, може да уочи неправилности и да истовремено тежи за успостављањем реда и одржавањем нивоа квалитета? Такву потребу треба поштовати и њој тежити.
У чему су требале промене?
– У прилагођавању обима градива према струкама. Само се осавремењивало, а није било важно шта се учи. Одузели су нам улоге сарадника и учесника у креирању образовања, а просвета је крива што је на то пристала. Волела сам свој посао, али одлазим са подељеним осећањем: ни задовољна ни незадовољна.
Децу је учила, васпитавала их на категоричком императиву „не чини другоме оно што не би желео да други учини теби“, помагала, доживљавала их као равне себи и тако се према њима и понашала, никога понизила нити увредила. Као одељењски старешина бринула је о одељењу као о целини: без лажи, једнако према свима, без издвајања појединаца, без протекције и поклањања оцена.
– Поклониш ли оцену васпитаваш га да не мора то да заради. Сутра ће тако тражити и плату, а да не мора ништа за њу да ради.
Не истиче своје успехе. „Тако је како је“ – каже.
О њој и њеним заслугама говоре и говориће бивши ученици било да су у својој земљи са дипломама или раштркани по свету. Њен бивши ученик и дугогодишњи колега до данас чува сећање на своју професорку математике:
– Љиља ми је предавала математику у другом полугодишту другог разреда 79/80. школске године. На четвртој години Машинског факултета требао сам да израдим квадратни корен без дигитрона и да нађем пречник цеви у хидраулици. Оно што је Љиља тада показала на једном једноставном примеру ја сам, након осам година, то употребио и урадио кореновање на сложеном задатку.
Родитељима својих ученика настојала је да приближи свој предмет. Математика је баук за многе и одатле је и кретала: да се математика не учи читањем из уџбеника и преписивањем домаћих задатака већ се учи решавањем тих задатака и редовним вежбањем. Није им говорила о лепоти математике, о бављењу те науке светом у ком живимо, о моћи математике у образовању јер једино она код деце развија и знање и умеће, да је математика музика и поезија и да их спаја надахнуће, да је то истинита наука, вечно млада, да бројеви пружају могућност да се управља светом.. Није их упознала ни са закључком конференције UNESCO-а о образовању: „Математика и њен стил размишљања морају постати саставни део опште културе савременог човека који се образује у данашњим школама, без обзира да ли ће он вршити посао који користи математику или не“
Све то је тридесет и осам година настојала и трудила се да утка у умове њиховој деци.
Без алтернативе
У свет књига и писаца упловила је још у петом разреду када је, мотивисана бираним речима наставника српског језика, почела да чита и по две књиге на дан. Плови и даље, упознаје друге људе и светове, трага и открива себе. Чита на првом месту „нобеловце“. Не издваја никог посебно. Цени Хајнриха Бела и његов роман „Мишљење једног кловна“. У Лоркиним стиховима „Дете једе наранџе/Гледам га са балкона/Кад умрем, оставите балкон отворен“ – види сунце, види Шпанију, . . .
– Читање се не може надоместити ничим другим.
Док изговара ову реченицу не оставља место сумњи и даје је у аманет. A професор и писац су исти. Са оним што раде врше снажан утицај на свест и сазнајни ниво других. И професор и писац трају док трају њихова дела. Једноставни су то људи и, рањиви, увек са дилемом да ли је то што раде довољно добро.
После свега
Учила је од деце на једноставним“ ситницама“ јер воли једноставност и додаје: „ а младост је квалитетна сама по себи“.
Највише гледа у своје дете. Он је на првом месту. Никада га ни у чему није форсирала, васпитавала га је на истини и увек одговарала на његова питања. И он је добар математичар, на електротехници је – четврта година.
Љиља вапи за боље уређеном земљом. И због свог детета и због друге деце. И љута је на своју генерацију и нешто млађу што су довели до оваквог друштва.
– Не затварам очи ни пред чим. Mене се све тиче зато што, знаш и сама, „ни један човек није острво сам по себи целина….“ (Хемингвеј)
– Mатематика озбиљна, ја озбиљна, па и овај одлазак није да није озбиљан – говори Љиља.
– Дај нешто веселије!
-Хоћу – кажем ја. Дајте винo! Музику за сто! И свирајте ЗА Љ И Љ А Н У!
Јасмина Живановић