[bws_googleplusone display=“plusone,share“]
„Халф“ за Прву лигу!
„Мачва“ је у свим генерацијама имала велике таленте, а у једном периоду, седамдесетих година – никада више. Један из те генерације златних момака је Владимир Илић – Чупа. Деветнаест година је био првотимац и једна од полуга историјских успеха – једини је био у екипама које су 1971. и 1977. ушле у Српску лигу! Многи га сматрају најбољим „халфом“ у девет деценија дугој историји „црвено-црних“ из Богатића.
И њега, као бројне друге фудбалере који ће оставити траг у фудбалу Богатића запазио је Милан Ловчевић Кесега. Од њих је оформио пионире, а потом су преко подмлатка заиграли у првом тиму „црвено-црних“.
– Са шеснаест година сам први пут заиграо за први тим. Био сам средњошколац.Осим мене у прву поставу су ушли и Живановић и Матић – „Гуја“. Имали смо срећу да нас дочека уигран и искусан костур екипе, састављен од одличних играча као што су Гане, Чуља, Вукас, Вита, Бане, Марец, Бајин…
После свега три године, 1971. „Мачва“ је постала члан Српске лиге – Север, што је од оснивања 1929. године био највећи успех. Илић је са саиграчима славио улазак у виши ранг такмичења, одмах до Друге савезне лиге. Те године су српсколигаши били познати градски клубови: Чукарички, Рад, БАСК, Лозница… На крају првенства, 25. јуна 1972. „Мачва“ је пласманом на 16. место са 27 бодова сачувала српсколигашки статус.
– Овако значајан успех смо постигли снагом талента. Пласман у Српску лигу је много допринео стабилизацији клуба који је од тада почео да живи нови живот. Захваљујући тадашњем руководству, пре свега Здравку Јеротићу и Радосаву Мијатовићу, у клубу се радило озбиљније, систематски. Атмосфера је била одлична. Сећам се како су играчи и управа заједно фарбали ограду око терена. Сви смо живели за клуб. Био је то период полета – сећа се Илић.
Два пута у Српској лиги!
У то време тренер „Мачве“ је био Боба Ковачевић, а од 1972. године у „Мачву“ из Београда долази Јулика Пап за кога Илић и данас тврди да је био „озбиљна фигура“ и да су, захваљујући њему, постављени темељи фудбала у Богатићу. Он је увео систематски рад у клубу, па таленат није био довољан, већ је инсистирао и на тактици и техници.
Иако је сачувала српсколигашки статус, због реорганизације такмичења „Мачва“ од наредне сезоне још две године игра у Српској лиги, али степен нижем рангу такмичења. Без обзира на то у клубу се ради озбиљније него икада, а дрес „Мачве“ облаче будуће легенде: Дакић, Вукадиновић, Влајић, Крстић, Панић, Угљешић, Ђаковић, Спасојевић, Даниловић, Росић, Фрајтовић … Ојачана „Мачва“ у сезони 1976/1977. достиже врхунац и улази у Јединствену српску лигу. Илић је био међу првотимцима који су постигли овај успех. У историји клуба његово име, осим као врсног фудбалера, остало је уписано и због тога што је једини играо у обе сезоне када се „Мачва“ пласирала у Српску лигу, прво 1971. па 1977. године.
– Утакмицу свог живота сам одиграо у Бањи Ковиљачи, када смо поново постали српсколигаши. Уопште, цела та полусезона је била фантастична. Стадион је увек био пун, атмосфера као на Маракани, цео Богатић је живео за фудбал. На утакмици против Борца из Жабара, у претпоследњем колу, било је око три хиљаде гледалаца. Тада смо у завршници имали девет узастопних победа – евоцира успомене Владимир.
Илић је у првом тиму „Мачве“ играо пуних деветнаест година, на више позиција, али је најбоље партије пружао на месту „халфа“ и „полутке“. Не зна тачан број голова које је постигао нити колико је припремио. Тешко је сводити такве рачунице јер је у том периоду био стандардни првотимац. Дуго времена је носио капитенску траку. Сасвим разумљиво, бројне успомене и старе фотографије су остале да сведоче о једној успешној спортској каријери Владимира Илића, али и фудбала у Богатићу.
– Било је и необичних ситуација, попут једне када сам пред крај утакмице ушао у игру са завојем на глави и постигао победоносни гол!
Успешан тренер пионира
Црвено-црне „Мачвине“ боје су највећа љубав Владимира Илића. Стасавао је у клубу у Богатићу, од пионирске селекције, преко подмлатка до првог тима. У „Мачвином“ дресу доживео најлепше животне тренутке. Када је, на кратко, одлазио у шабачку „Мачву“, Лозницу и Брчко, враћао се у „свој“ клуб. И када је добио понуду да игра за „ИМТ“, или када је имао шансу да обуче дрес „Партизана“ јер га Бобек већ видео у „црно-белим“, носталгија је учинила своје. Он се брзо враћао или остајао у „Мачви“, пропуштајући примамљиве понуде. Све до 1987. године када је „копачке окачио о клин“. О његовом таленту и головима, међутим, и данас се препричава. У комбинацијама идеалног тима и најбољих играча у првих деведесет година „Мачве“ његово име најчешће се и неизоставно спомиње.
Мада никада није размишљао о озбиљној тренерској каријери, иако су га убеђивали да би и поред терена био успешн, једном је, стицајем околности, предводио пионирски тим на државном првенству у Кладову. У „Мачви“ је на тренерску позицију долазио „кад је било крајње неопходно“, а то значи кад је требало спасавати клуб.
– Било је то 1997. године када је наш пионирски тим освојио титулу вицешампиона државе.То је био изузетно велики успех деце 1985. годишта, веома талентованих и вредних. Међутим, због неорганизованости клуба, пропуштена је шанса да се та генерација задржи и за неколико година она постане језгро првог тима. Да је тако урађено сигуран сам да би „Мачва“ поновила успехе које је постизала раније. Тројица из те генерације, Дамњановић, Остојић и Илић су нешто и постигли, а остале је клуб једноставно „испустио“ – говори Илић о подвигу пионира „Мачве“.
Млађе категорије да буду окосница првог тима
Тада, а и касније, Илић се увек залагао за организован рад са млађим категоријама. Присећа се да су у једном периоду, када су управи „Мачве“ били бивши играчи Небојша Достанић и Синиша Пузић оформљене пионирска, кадетска и омладинска селекција.
– Њима је руководио Жилац, који је у младости био врхунски фудбалер, али се, претпостављам због уплитања политике, све брзо угасило – додаје.
Одавно не гледа утакмице својих наследника на терену. Уствари, од када је својевремено из „Мачве“ отерано петанестак играча, који су „били добри да играју у Дубљу и Црној Бари, а за „Мачву“ нису јер су тражили нешто што им је обећано“. Лоше је, сматра, што се политика умешала у спорт.
– Било је јасно да у клубу нешто не штима. Није новац најважнији, већ организација. И у моје време је било проблема, није све било идеално, али управа их је успешно решавала. Од тада, па ни данас, клуб не личи на онај који ја памтим. Јесте да је ново време, да се променило размишљање. Али, да ли је нормално да у „Мачви“ игра само неколико играча из Богатића и околине и да се купују играчи са стране. Зашто је тако ако је „Мачва“ општински клуб? Немам ништа против довођења играча, али једног-два, уколико недостаје, али окосницу тима треба да чине наши играчи. Тако је било раније и било је добрих резултата. Било је и публике на утакмицама, навијачи су долазили да гледају и тренинге. За кога се данас игра фудбал ако је на трибинама двадесетак људи – закључује Илић.
Д. Грујић