[bws_googleplusone display=“plusone,share“]
Не тако давно, земљорадничке задруге су радиле у сваком селу. Четрнаест фабрика у исто толико села биле су трећи стуб развоја и стандарда села. Све док држава од њих није дигла руке и пустила да пропадају. Најпре су се трансформирасле у трговинска предузећа, а потом су, у време великих приватизација, једна за другом гурнуте у стечај. Данас раде само две, у Богатићу и Салашу Црнобарском. У Глушцима постоји, али није активна, а на осталих једанаест су одавно стављени катанци.
Није било села без задруге. Четрнаест фабрика је сарађивало са више хиљада пољопривредника. Запошљавале су десетине радника, поседовале огромну имовину, од објеката, зељишта до механизације, уговарале производњу, кредитирале сетву и сточарску производњу, обезбеђивале репроматеријал и сточну храну.
– Нисам могла ни да наслутим да ће задруге једног дана пропасти. Радило се свакодневно, није постојало црвено слово или државни празник. Сећам се, на Ивањдан су комбајни излазили на њиву. Произвођачи су уписивали свиње и чекали на ред да их предају, а свакодневно смо откупљивали између две и три тоне сировог млека. Имали смо своју механизцију и услужно орали, жели, вадили репу – прича Дана Синђелић, инжењер пољопривреде, до недавно директор Земљорадничке задруге „Богатић“.
Старим законом о задругама задружна имовина је прешла у државне руке, а потом је приватизација друштвених предузећа дефинитивно угушила задругарство и задруге.
– Пропали су велики системи, кланице и млекаре са којима смо сарађивали. Ми откупимо свиње и бикове, продамо кланици, али нам не плате. Ми сељацима одобрили авансе, исплатили стоку и остали и без своје зараде – додаје Синђелићева.
Сељаци су се са поверењем везивали за земљорадничку задругу и није их интересовало управљање њима док су им помагале у производњи и пласману ратарских производа и стоке. Сретно време је потрајало до првих назнака њиховог пропадања – када су силом прилика постале трговинска предузећа која преживљавају само од остварене марже. Такво стање, на жалост или на срећу (зависи из чије перспективе се посматра) није потрајало дуго. Покренути су стечајни поступци, а онда и брисање из Агенције за привредне регистре: у Клењу, Дубљу, Узвећу још 2010. године, Глоговцу 2012., Бадовинцима 2015. године…. Остала су ненаплаћена потраживања, неплаћени дугови, пуста задружна дворишта, гараже за машине, управне зграде…
Искушењима су одолеле свега четири. Задруге у Салашу Црнобарском, Совљаку, Глушцима и Богатићу, према подацима са сајта Агенције за привредне регистре, су активна привредна друштва. Задруге у Совљаку и Глушцима су последње финансијске извештаје предале за 2014. годину, а за 2015. и 2016. су доставиле извештаје о пословној некативности. Имовина задруге у Совљаку је недавно судски продата, док су задруге у Богатићу и Салашу Црнобарском једине преживеле бурна времена и раде дан-данас.
– Сачували смо имовину да не оде на добош и захваљујући томе задруга и данас постоји. Али ово данас нема додирних тачака са пословањем у најсрећније време. Издајемо земљу и пословни простор у закуп, а од старих послова остали су само уговори са семенским кућама. Задруга је ликвидна, редовно исплаћујемо зараде за троје запослених и обавезе према држави – кажу у Задрузи „Богатић“.
Најновијим Законом задругама је омогућено да се укњиже као власници имовине која је својевремено постала државна. Доказивање власништва је у току и споро напредује због недостатка документације, па и трансформацију у складу са новим прописима о задругама напредује спорије него што се очекивало.
Д. Грујић