[bws_googleplusone display=“plusone,share,follow,hangout,badge“]
Средином и крајем 60-их година прошлог века пажњу љубитеља фудбала у Европи и код нас привлачиo је играч „Борусије“ из Менхенгладбаха, Немац Гинтер Нецер, фудбалер неоспорног талента и играчког умећа. Велику популарност је, међутим, стекао више због неконвенционалног понашања на терену и ван њега, а општу препознатљивост својом дугом плавом косом која му је сезала до рамена. Иако је, у тада још увек конзервативном делу Европе трпео критике због дуге косе, управо је она допринела Нецеровој великој популарности код младих тога доба. У чувени „Реал“ из Мадрида прешао је 1974. године где је до краја каријере остао веран свом изгледу изјавивши одмах по доласку: „Ја не могу да играм ако немам дугу косу“.
У међувремену и у Богатићу се појавио Нецер. Не Гинтер него – Бранко. Крштено име и презиме, Бранко Максимовић, могло се наћи само у званичним документима и протоколима фудбалских утакмица. За саиграче, навијаче, целу Мачву и шире, скоро педесет година је препознатљив по свом надимку – Нецер.
Од бадовиначких јендека, сарајевских средњошколских и студентских дана, врхунца славе у „Мачви“ из Богатића, преко 40 година професорског стажа, деценија спортског педагошког рада са младима… Ово је прича о ПРОФЕСОРУ НЕЦЕРУ, како је познат и како ће остати упамћен и који наредне недеље одлази у заслужену пензију.
Средином лета 1970. године на припреме у ФК „Мачву“ дошао је младић дуге плаве косе до рамена, тада студент из Сарајева. Подозрење према његовом фудбалском умећу изазивао је не само изглед „чупавца“ него и то што за њега нико није знао ни чуо међу тадашњим мачванским фудбалским стручњацима и играчима. Још када је речено да је из Бадовинаца, сумња у његове фудбалске квалитете се увећала јер нико и никада из Бадовинаца није успео да игра за клуб „Мачва“. Тих година, а и пре у „Мачву“ су махом долазили и играли младићи из Црне Баре као најталентованији, уз понеког из Глушаца, Клења и Дубља. Међутим, први тренинзи и пријатељске утакмице брзо су све уверили да се и на бадовиначким ливадама и јендецима могу брусити фудбалски таленти. Наставник физичког, голманска легенда „Дрине“ из Бадовинаца, Бора Носовић, запазио га је још као дечка „плавушанчића спретног и окретног“ и препоручио га Здравку Јеротићу тадашњем председнику фудбалског клуба. Почео је са припремама на месту левог крила, а касније је прешао на позицију левог бека.
Од почетка првенства је заузео стартно место у првом тиму, саставу који је по многима био и остао један од најбољих, ако не и најбољи у дугој историји овог клуба. Тако је, не само физички, већ и игром потпуно оправдао надимак „Нецер“ који је добио одмах по доласку.
Престао је активно да игра фудбал 1985. године у својој тридесет трећој години живота. Навијачи су свој суд o његовим фудбалским квалитетима дали на крају прошлог миленијума у дванаестом месецу 1999. године, када су га изабрали у идеалан тим Мачве свих времена и прогласили га за најбољег бека у историји играња фудбала у Мачви.
Гинтер Нецер је био симбол бунта младих, Бранко професор физичке културе младима. Гинтер Нецер се возио у јагуару и жутом ферарију, Бранко вози бицикл. И један и други су играли са дугом, плавом косом до рамена. Гинтерово презиме Бранко је носио и носи га са поносом као свој надимак од седамдесетих година прошлог века. Добио га је од навијача Мачве, на терену у Богатићу. По надимку га сви пре знају него по имену. Како је време пролазило и нове генерације долазиле надимак је полако прерастао у име: професор Нецер.
Од Бадовинаца преко Сарајева…
Рођен је 1952. године. Одрастао је у Бадовинцима, у великом равничарском селу на западу Мачве обгрљеног реком Дрином. Одрастао је уз реку, уз сеоско зеленило, врела лета, топле ноћи и свежа јутра. Сваки сноп жутог жита и покошеног сена, цветног пролећа и хладних зима, родитељска љубав, клупа у основној школи, свака кришка хлеба и масти са шећером, колена зелена од траве, сваки јендек … исплели су мрежу од златних нити и уткали је у душу дечака. У предворју живота једна се нит везала за наставницу фискултуре која је код десетогодишњака усадила огромну љубав према спорту и према наставничком позиву. Већ је тада донео одлуку, већ је тада донкихотовски узвикнуо: „Ја знам шта хоћу. Ја знам ко сам“. Већ је тада познавао себе.
Међутим, родитељи су већ сковали друге планове. У седмом разреду отац га је ставио на евиденцију за учење механичарског заната у задрузи у Бадовинцима. Био је на чекању кад за то дође време. Није прихватио очев предлог. Уследила је друга породична одлука, опет без њега, да га после осмог разреда упишу у Економску школу у Великом Зворнику. Бранко је желео да се упише у средњу фискултурну школу у Сарајеву. За родитеље је то био „шок“. Тадашње њихово размишљање оправдавало је и став – сеоска кућа није могла да прихвати лопту као занимање. Лопту су шутирали сиротиња и лењови. И уписали су га тамо где су они хтели.
„У Велики Зворник нећу“, био је изричит у својој намери и у ту школу није ни крочио.
Није одступио. Направио је свесно паузу од једне године. Стишала се у међувремену и родитељска љутња, а Бранко је то време искористио да учи пливање и да савладава технике потребне за пријемни испит. Два друга су већ била у Сарајеву и од њих је добијао потребне информације. Са успехом је положио и уписао се у средњу школу за физичку културу у Сарајеву. Од пријављених триста кандидата на пријему је прошло око њих сто. Бранко је био други на листи.
„Чини ми се јуче је то било када сам са шеснаест година сео у воз у који сам ушао на једној , а изашао на другој, за мене веома важној животној станици“, присећа се.
Сарајевски дани су текли. Средњошколски дом постао му је други дом. У почетку му је одвајање тешко пало. Недостајали су му другови, породица али каже да никада није пожелео да се врати. Завичајну емоцију је амортизовало присуство два друга из генерације. У другој години добио је државну стипендију, а након завршетка средње школе уписује се на Факултет физичке културе и остаје у истом граду. Средњошколски дом заменио је студентским. Асоцијације на оба дома су јасне: ред, рад и дисциплина… и пешачење:
„Oд дома до школе пет километара низбрдо, и од школе до дома пет километара узбрдо .., а пролеће те мрви, убија…“
Мајчине сузе
На половини студирања, у лето, добио је две професионалне фудбалске понуде, прву од домаћег прволигаша, а другу од иностраног. Ближи је овој другој – и жељи да се отисне друмом спортске авантуре у Утрехт (Холандија). Породична вечера у августу те године била је и прилика за разговор.
„Играо бих и од тога и живео“, рекао сам родитељима и брату. „Тишина. Мајка је оборила главу, а испод оборене главе видео сам сузе. Протекао је минут док није проговорила: Бранко, све што смо могли уложили смо у тебе и твоје школовање. И ту је крај. И лету је крај.“ – говори Бранко и снажно проживљава тај тренутак. Не обара главу и не крије сузе. Не због неодласка У животу не постоје случајности. За све постоји разлог. Да је постојао разлог да оде, отишао би. Мајчине сузе су избрисале маглу у њему и показале му правац.
Прву молбу за посао, као апсолвент, послао је у Александровац. Иако је одговор гласио да је примљен, није отишао јер се спремао за одбрану дипломског рада. Дипломирао је 1976. године на искрају лета и тај дан и датум памти као један од најрадоснијих.
„Свака помисао на родитеље водила ме до њихове огромне тежње и грчевите борбе да из ничег створе велико и да своју децу помере из оквира сиромаштва. Одатле сам црпео снагу и то ме држало док сам се пењао степеницама у остварењу свог циља. Подигли су ме на ноге и школовањем ми дали чврсту подлогу“, каже Бранко.
Ту огромну радост остварења у дану дипломирања, а да би је приближио саговорнику, пореди са још три датума велике радости – када су му се рађала деца.
Добровољно се пријавио у војску, не чекајући редовни позив. У новосадску касарну донео је оно што се из војске обично понесе: ред, рад и дисциплину. Није стекао „друга до гроба“ али чува сећање на једног друга из Имотског. Поклопили су им се животни стилови и исти приступ обавезама.
Тињала је у њему и потајна жеља да након студирања настави да се усавршава. Формирањем породице све је мање времена бивало за бављење научним радом. Жеља је постојала, а нашао се и начин. Магистрирао је нешто касније у области спорта и физичке културе.
Професор и педагог
У Мачванској средњој школи је од њеног оснивања, од 1978. године. Школа догодине обележава јубилеј, 40 година постојања, а Бранко у овој години свој јубилеј – 40 година рада. Петнаестог јула изаћи ће из воза на још једној животној станици.
Првих двадесет година сматра најпродуктивнијим годинама у свом раду. Зашто?
„То је период до рата. Друштво се бринуло за образовање, другачије га вредновало, породице су биле стабилније, улога и помоћ породице у образовању њихове деце била је значајнија, економски смо били стабилнији. Успех је био видљивији. Од рата па на овамо наступило је време обезвређивања сваког система вредности.“
Испратио је и генерације средњошколаца којима је био и одељењски старешина. Не прави разлику међу њима али издваја генерацију уписану у први разред 2006. у образовни профил економски техничар. Тој генерацији је био разредни старешина.
Временом се више давао у раду а да није видео резултате. Бити професор почело је полако да бледи. Дохватио га је дух времена који слама људе који су имали идеал. Задржао је још само једну врсту комуникације – спорт.
„Ишао бих истим спортским путем, а професуру бих мењао за неко друго занимање“.
Никада није напустио Мачву. Све време бављења професорским радом није напуштао фудбал. Био је активан члан у различитим фудбалским организацијама, дописник спортских часописа и оно у чему је највише уживао – био је тренер и селектор најмлађих категорија фудбалера.
„Идеал у мом спортском делу позива су деца са десет, односно једанаест година јер су деца тог узраста благодет људске цивилизације на коју се мора наслањати“.
Како гледа на прошлост?
„Кад размишљам о прошлости размишљам хронолошки: детињство, младост, средња школа,…“
Све је тако и сложено. Само недостаје комадић од пресечене црвене траке са свечаности отварања нове фискултурне сале – нове спортске хале у Богатићу. Тридесет и девет зима је часове држао у холу школе, па кад је киша падала и јаки ветрови дували. Заслужио је тај комадић, ма заслужио је целу траку.
Професоре, добродошао у пензију!
Јасмина Живановић
Фото: приватна архива/Мачва Прес/Моцарт спорт