[bws_googleplusone]
Ратна фотографија дечака са урезаном петокраком звездом на челу, од када је откривена у архиву немачког логора у Забрану, снажно је сведочанство зверстава окупатора у Другом светском рату. Тај јунак у ритама, који је пркосно својим мучитељима узвикивао „Туците, убијте, победа је наша!“ је Славољуб Слава Ковић, сиромашни дечак из Богатића. Када је стрељан имао је само 17 година!
Родио се 21. августа 1924. године. Родитељи су му били сиромашни, живели су тешко, на ивици глади, прехрањивали се углавном од надничарења. Када је имао три године умро му је отац, па је за самохрану мајку наступило још теже време преживљавања и све теже се сваког дана долазило до комада хлеба. Због неухрањености je у први разред основне школе кренуо тек када је напунио девет година, а по завршетку осмољетке одлази на кројачки занат како би што пре могао да зарађује и себи и мајци бар мало олакша преживљавање.
– Био је сиромашан, али веома добар, скроман и дружељубив дечак. Са друговима је делио последњи залогај – присетио се у једном старом тексту Чеда Ковић, седамдесетих година службеник Београдске банке.
Почео је рат, па кројачки занат није завршио, већ је непосредно по формирању Мачванског партизанског одреда пожелео да стане уз раме са младим мачванским партизанима.
– Био сам 1941. године командант места у Богатићу. Мачвани су масовно одлазили у партизане. Формирали смо богатићску сеоску чету која је касније ушла у састав Мачванског партизанског одреда. Слава је међу првима дошао и рекао ми:“Жико ево дошао сам и ја. Хоћу да идем у партизане да се борим. Пушку немам, донео сам ову моју машинку, требаће ми да нешто друговима сашијем и окрпим.“ Погледам, а он донео шиваћу машину. И отишао је, више га нисам видео – испричао је осамдесетих година за „Илустровану политику“ првоборац Живорад Берић.
Из доступних архива сазнаје се о првим партизанским данима сиромашног дечака. Био је курир и стражар, а у партизанским радионицама је израђивао бомбе, поправљао наоружање и шио одела.
У децембру 1941. године Немци су заробили Славу у Милини, на Церу. Одведен је у логор Забран код Шапца где је зверски саслушаван и зверски мучен. Упркос невиђеном батињању није одао ни једно име, поносно говорећи да се борио против Немаца.
– Када смо ја и мајка Милица чуле да је ухваћен и да је затвору у Шапцу, одмах смо тамо отишле и преко пријатеља дознале да у Шапцу један фолксдојчер, неки Долчек, за новац пушта ухапшене из затвора. Продали смо неку зграду и са новцем и поклонима отишли код тог црног Долчека. Узео је новац и поклоне и обећао да ће учинити све што може. Када сам други пут отишла код њега да га питам шта ће бити са Славом, позвао ме је у страну и рекао:
– Нема ништа од њега!
– Како нема, господине?
– Не вреди!
– Зашто, не вреди? Па он је још дете?
– Погледај овај списак. Ево крста поред његовог имена. Сам је себи пресудио. Псује нас, руга нам се, пркоси. Кад су га салушавали, рекао је: „Туците, убијте, победа је наша!“ – испричала је својевремено новинару „Илустроване политике“ Славина сестра Олга Ђонлић.
Када батинама нису успели да га сломе, на Бадње вече 1942. године Немци су бајонетом урезали петократку на челу овог храброг дечака, а 10. јануара га стрељали са осталим затвореницима.
Осамдесетих година локалне општинске власти су покренуле иницијативу да Славољуб Ковић буде проглашен за народног хероја. Бројни листови у ондашњој „великој Југославији“ писали су скоро четири деценије од завршетка рата о пркосном дечаку са крвавом петокраком на челу. „Илустрована политика“ је објављујући текстове о храбрости Славе Ковића, у Историјском архиву Београда међу списима Специјалне полиције пронашла и списак стрељаних у логору у Шапцу у јануару 1942. године. Поред имена Славољуба Ковића пише: „Признао је само да је учествовао у борбама против Немаца. Неће да каже ко му је дао пушку и муницију. Ништа више неће да призна. Партија прва.“
Службеница Архива објаснила је новинару „Илустроване“ да је то значило – за стрељање.
Одговор на иницијативу општинских власти да се Славољуб Слава Ковић посмртно одликује Орденом народног хероја никада није стигао. У Богатићу данас једна улица носи његово име, као и Предшколска установа. Са гранитног постамента у дворишту ПУ „Слава Ковић“, на којем је постављена Славина биста, он немо посматра малишане док се безбрижно играју. Њихово детињство је другачије. Крвава петокрака звезда на челу Славе Ковића светли и опомиње да се ратне страхоте више никада не понове.
Д. Грујић
Слава и Буха
Према неким подацима, када је ступио у Мачвански партизански одред кратко време је у овој јединици био заједно са Бошком Бухом.
Окрутни рат, храброст коју су подједнако имали, спојила их је поново у слободи – у меморијалном спомен парку посвећеном страдању деце у рату, у Јабуци код Пријепоља, где су једна до друге бисте Славе Ковића, Бошка Бухе и Сирогојна.
Биста Славе Ковића је својевремено, пре десет година, била украдена са постамента и пронађена у околини Митровице.