[bws_googleplusone]
Уместо да се здравствена заштита становништва унапређује, да се „обичном” човеку омогући да своја права остварује лакше, брже, јефтиније, затварањем здравствених амбуланти у селима занемарују се потребе оних који су остали да село сачувају од умирања. Да ли су мештани малих села грађани „другог реда” па зато не могу, као и и сви други, да се квалитетно лече у свом селу или бар да у „својој” здравственој амбуланти приме инјекцију, инхалирају бебе, превију рану, измере крвни притисак …У општини Богатић као да је сезона затварања здравствених амбуланти у селима, потпуно или делимично, као што је случај у Бановом Пољу где је до недавно медицинска сестра свакодневно радила, а сада само уторком када долази и лекар
У Бановом Пољу је не тако давно здравствена амбуланта окречена и уређена, а онда без икаквог образложења на вратима је почетком октобра истакнуто обавештење да ће убудуће лекар и сестра радити само уторком, а другим данима ће амбуланта бити закључана.
– Минимални услови за живот у селу подразумевају да у селу раде школа и амбуланта. Док је раније у амбуланти свакодневно радила медицинска сестра мештани су могли да без одласка у Богатић добију скоро све услуге – да приме инјекцију, да се инхалирају, превију ране, сестра је одлазила и кућама у патронажу. Одједном су мештани, а да нам нико није саопштио разлог, остали и без ових основних услуга свакодневно јер сестра долази са доктором само уторком – каже Раденко Станчетић, председник привременог органа месне заједнице.
Истина. На амбуланти црвеном фломастером исписано „Од понедељка 3. октобра амбуланта ради само уторком, доктор и сестра. Остале дане сестра ради у З.С. Црна Бара.”
Амбуланта окречена,
па затворена
Мештани нису могли чудом да се начуде кад су читали „обавештење”.
– Окречили су, променили прозоре и онда ставили кључ у браву и написали да идемо у Црну Бару. Тек тако. Да ли ће нам сутра затворити и школу? – пита се Владанка Љубинковић.
У време наше посете у њеној кући цела породица је на окупу – троје њених унучади, син, снаха, свекрва и ћерка. Објашњавајући како је раније, док је у селу свакодневно у амбуланти радила медицинска сестра било лакше и како су сви имали велику сигурност, Владанка прича:
– Недавно су сва деца била болесна. Две недеље смо морали да их возимо у Богатић да се инхалирају и приме инјекције. Могли смо и у Црну Бару, али небитно је где идемо кад не може овде код нас. Зар није срамота да за инјекцију дете иде у друго село, поред наше амбуланте – пита Владанка.
Ова жена има заказану операцију у Београду, али јој је, каже, већа брига што ће после операције морати да је возе у Црну Бару или у Богатић.
– Губи се време, а и коштаће. Зар је то у реду да не може, као пре, сестра Миланка да у селу ради сваког дана.
Више мештана са којима смо разговарали имају само речи хвале за медицинску сестру Миланку Станчетић која је до октобра свакодневно радила у амбуланти и поред тога често долазила у њихове куће да негује децу и старе.
Љубица и Живадин Добошаревић газе девету деценију. Износе читав списак болести од којих се лече и десетине лекова које им је лекар преписао.
Свака част Миланки
– Стари смо људи и треба нам лекар у селу или бар медицинска сестра да ради свакодневно. Док је Миланка радила, могли смо да одемо да нам измери притисак, превије рану, кад смо баба и ја болесни да не можемо из кревета да устанемо долазила је кући да даје инјекције -каже Живадин.
Бака Љубица се надовезује на причу наводећи да због старости не може да оде у амбуланту у Бановом Пољу једном месечно да би јој лекар обновио рецепте за лекове. Од када лекар и сестра раде само уторком, гужве су још веће, па мора дуго да се чека.
– Ја сам толико стара да се сећам када је у амбуланти и пре подне и по подне радио Сава Гајић, а кад је он умро онда је дошла Живана из Глоговца и исто тако радила. Кад сам чула да Миланка неће радити сваког дана забринула сам се и питала децу: Шта ћемо сад да радимо. Навикли смо на њу, за нас и свакоме коме је нешто требало била Је на располагању у свако доба. Кад смо деда и ја пали у кревет долазила Је и кући. Свака јој част! – прича старачким гласом Љубица.
Зашто у Црној Бари лекар ради сваког дана, а код нас не може? Тамо и сестра ради сваког дана, а код нас ни то не може? Зар смо ми људи другог реда? Зар ми можемо да се разболимо само уторком? И ми као други сељаци плаћамо здравствено, а шта добијамо?
Велики број питања упућују мештани Бановог Поља. Себи и онима који су ставили катанац на амбуланту шест дана у недељи.
И свако износи своју муку.
– Није добро овако. Ја не могу да идем у Богатић. Болестан сам и немам чиме. Лакше је кад је сестра у селу, за толико можемо да се снађемо да одемо у нашу амбуланту. Како да се преживи са сељачком пензијом? Плаћао сам редовно доприносе, добио пензију, а сад не могу да се лечим. Пред изборе су се странке утркивале у обећањима, а чим су избори прошли укинули су нам медицинску сестру – жали се Славко Љубинковић.
Лоша порука
Славкова супруга Јасмина препричава како му је интервенција у амбуланти у Бановом Пољу продужен живот када је имао мождани удар, а сада због инјекције треба да се путује у суседно село или у Богатић.
– Медицинска сестра је у амбуланти помагала у свакој ситуацији, код опекотина, посекотина, младим мајкама са бебама… Славко се у нашој амбуланти инхалирао два пута дневно. Пошто немамо ауто није био проблем да замолимо комшију и рођака да нас одбаци до центра села, али је теже пронаћи ко ће да га вози у Црну Бару или у Богатић без обзира што ћемо платити – прича Јасмина.
Уз супруга, Јасмина брине и о болесној мајци, а и сама је била у прилици да јој живот виси о концу и да од брзине помоћи коју ће добити зависи да ли ће преживети.
– Алергична сам на ујед оса и увек у кући имам неопходну инјекцију ако се то деси. Треба у кратком времену да примим инјекцију у вену, а док стигнем до Црне Баре сигурно бих умрла да није у амбуланти дежурала сестра Миланка – додаје.
Заиста, у декларативно заклињање у решавање проблема на селу и побољшање животних услова више тешко ко може да поверује. Понижени становници Бановог Поља губе сваку наду да се нешто може набоље променити кад у 21. веку у свом селу не могу ни инјекцију да добију.
Д. Грујић
Фотографије: И. Радоњић