Са титулама «војводе дубљанског» и «хајадучког харамбаше», Бадовинчанин Милош Паунић (23) до следећег лета је заслужено је први момак Мачве! Будући официр Војске Србије, сада студент четврте године Војне академије понос је Бадовинаца, јер је након дуго година у ово село донео престижну титулу.
Од 2011. године покушавао је да освоји бар једну титулу, а после пет година му се посрећило да у истој години кући понесе – обе. На манифестацији «Бој на Дубљу» постао је војвода, а на «Хајдучким вечерима» у Црној Бари – харамбаша! Срећан је због тога, посебно што је себи и другима показао како упорност побеђује.
– На «Хајдучким» пре пет година нисам прошао ни квалификационо такмичење. После тога, до ове године само сам једну прескочио, али сам максимално догурао до трећег места. Ове године, међутим, решио сам да једна титула буде моја. Желео сам да у своје Бадовинце однесем хајдучку сабљу и зато сам распуст провео вредно тренирајући – прича Милош.
Уз надзор тренера Ивана Ђинића и младог атлетичара Александра Грновића, као и уз помоћ бројних пријатеља, Милош је дане летњег одмора од напорних студија проводио вежбајући на Дрини, у фискултурној сали, у теретани… Иако је као будући војник у доброј кондицији, схватио је да то није довољно, јер такмичарске дисциплине у којима се одмеравају претенденти на титуле војводе и харамбаше захтевају више од физичке снаге. Харамбаша или војвода мора да буде спретан и брз да се узвере уз дрво, добар техничар да камен с рамена баци што даље или скочи што више преко пања…
– На «Боју на Дубљу» најлакше ми је ишло пењање уз конопац. То је моја дисциплина коју сам на Академији «усавршио». Мислим да сам осам метара савладао за 5,48 секунди. Скок у вис преко пања ми је био најтежи, а колико сам био сигуран да ћу због конопца, јер ми ту нема равног, имати предност у Дубљу, толико је невероватно да сам харамбаша постао захваљујући победи у пењању уз дрво, које је сигурно најтежа дисциплина. Када сам се попео до врха и зазвонио, остао сам на дрвету да чекам резултат. Тих 4,61 секунде су превагнуле да будем бољи од Крајишника. У тим тренуцима кроз главу ми је прошло како сам, док сам се припремао, први пут једва попео уз дрво – наставља.
У «Дионису» је частио пријатеље, али времена за славље је било мало пошто је морао у Београд, на Академију где су га чекале нове обавезе. Официрску сабљу, коју је примио као нови харамбаша, оставио је мајци Радици на чување.
– Такву исту сабљу примају најбољи у генерацији на крају школовања. Ја сам је већ освојио и када следећи пут будем долазио у село узећу је и понети у Београд, да се похвалим друговима – шали се Милош додајући да често долази у Бадовинце јер је веза са родним селом нераскидива. Од куће је први пут отишао по завршетку основне школе, када је уписао Војну гимназију. Био је дете, са четрнаест година, а жеља да једног дана постане официр Војске јача од туге за топлином породичне куће. Београд је близу и увек када нема обавеза на студијама, ето Милоша у Бадовинцима, жељног завичајног неба, таласа Дрине, провода са друштвом.
Овај озбиљан момак је рано схватио шта жели у животу и тим путем успешно корача. Догодине, када заврши Академију, ко зна где ће добити посао официра инжињерије. Без обзира на то, Бадовинци и Мачва остаће дестинација којој ће се често враћати.
– Наравно, и наредне године стижем на такмичење, да потврдим овогодишње победе – обећао је на крају. М.М.
Девојке, харамбаша је слободан!
Милош је са четрнаест година оставио родитељски дом у Бадовинцима да би у Београду похађао Војну гимназију, а онда и Војну академију. Рано је научио за ред и дисциплину у извршавању обавеза, па током школовања постиже врло добар успех. Научио је како да испланира и усклади обавезе и слободно време, којег због великих обавеза на Академији има веома мало. Пошто због тога већ дуже времена није имао дужу емотивну везу, Милош у шали каже како планира да о томе озбиљно почне да размишља догодине, када дипломира.
– Тренутно сам, што се љубави тиче, слободан као птица!
