Обишло нас је неколико аутомобила, један полицијски, неколико „бесних“, један са београдским таблицама. Нико није ни помислио да успори, а камоли да стане и да нас повезе, већ су свирали су да се склонимо са пута. А онда је стао један Човек и повезао нас!
Први снег је у петак изазвао колапс на путу између Шапца и Богатића када је у месту Штитар заустављен саобраћај из оба правца. Формирала се километарска колона, возачи су губили живце јер нису могли „ни напред ни назад“, па пошто се протурила вест да ће пут бити проходан најмање за сат и по, Мирјана Савкић је одлучила да изађе из аутобуса којим се из Богатића враћала са посла и путовање настави пешице.
Испричала је како се уплашила се да ће аутобус остати завејан јер крупан снег није престајао да веје, па испланирала да пешачи до краја колоне из правца Шапца и позове супруга да дође по њу. Позвала је још три сапутнице из аутобуса да крену са њом.
– Нас три смо кренуле по води, снегу, вејавици, пробијајући се поред колоне аутомобила и између њих јер су многи покушавали да се окрену и врате назад. Прошле смо критично место где је један аутобус блокирао пут. Пред нама је пут око три километра. Обишло нас је неколико аутомобила, један полицијски, неколико „бесних“, један са београдским таблицама. Нико није ни помислио да успори, а камоли да стане и да нас повезе, већ су свирали су да се склонимо са пута – испричала је Мирјана.
А онда се догодио обрт који је преокренуо трауматично путовање, чекање у аутобусу заглављеном у колони и пешачење по вејавици у причу о доброти непознатог човека.
– Један Човек, са великим Ч, обичан велики Човек зауставио је ауто и питао да ли хоћемо да нас повезе до центра Штитара, ако би нам то значило. Превозио је неки материјал за кречење. Све три смо се погледале, нисмо могле веровати! Изненадило нас, одушевило и гануло једно добро дело једног обичног Човека у једном ружном, хладном снежном дану – наставила је Мирјана.
Угрејале су се у аутомобилу и око 3 километра до центра Штитара, где их је чекао Мирјанин супруг, испричали као да су среле рођака којег дуго нису виделе. Због превеликог узбуђења нису га питале ни за име.
– Када сам стигла кући размишљала сам како су мале ствари велики светионици и како је велика људска душа једног обичног, неприметног човека. Захвална сам му не само што је помогао, већ и што је својим гестом улио наду да доброта од људи још није ишчезла – закључила је Мирјана на крају.
Д.Г.