Око 4000 локализама из Мачве сакупили су Драган М. Аврић и Миомир Филиповић у другом издању књиге „Ваке се речи говору у Мачви“. Обојица Мачвани, први по занимању бригадни генерал Војске Србије у пензији, а други новинар, без претензије да буду лингвисти и саставе речник старих („предошњих“) речи из свог краја, књигу представљају као запис о прошлом времену.
– Ми данас можемо без ових речи, али оне без нас не би преживеле, а такву судбину нису заслужиле. Ми Мачвани смо помало обележни, по предошњем „ровашени“ да нас где год кренемо прати белега у изговору, па смо и кроз књигу то признали. На крају, речи говоре о нама. У њима је духовна и културолошка биографија Мачве, оне су уједно и мале епизоде из живота предошњих Мачвана који аутентично сликају – појаснио је Аврић овај издавачки подухват.
Сачуване су речи колебара, газда, надничара, ратара и ратника, писмених и неписмених, учитеља и ђака, са моба, прела, њива, из ровова, синониними за поједине животне ситуације, стања, поступке, карактеристике људи… Не зна се из ког времена су записане речи, па су једноставно назване „предошње“, односно пређашње. Бројне речи нове генерације неће разумети и свхатити, за неке никада нису чули, доста их се и данас користи у комуникацији, а заједничко за све је да су сачуване у сећању старијих Мачвана. Аутори су их годинама бележили у кафанама, продавницама, на славама, свадбама, сахранама, а неке су пронашли и у књижевним делима мачванских писаца Јанка Веселиновића, Лазе Лазаревића, Михаила Сретеновића и других.
– У старом мачванском говору је било пуно синонима, па тако за ударање и тучу има забележено 65 израза: деветати, жвајзнути, шопити, избубецати, истамбурати, испрангијати, ћаушати, окајдапити, ребнути, марисати, девлати, отандарити и тако даље. Нарољати се, нацевчити, ождерати, наћефлеисати, наџиџити, наћокати, ушљокати, укокати… само су неки синоними за пијанство. Богато су се људи изражавали и када су описивали карактер људи па су остале речи: аламуња, аспида, салаукаст, лудоглаван, гурсуз, дандара, ошљара, положара, сатанило, чатал, ћалов – набрајају аутори књиге.
Када некоме прете Мачвани ће рећи како ће га „провући кроз шаке“, када критикују кажу „корача с гуза на гуз“ или „пошао голим дупетом у трње“, благосиљају са „небило ти урока“, пакосте „тешко, тако му и треба“, псују лепиждрак, нешто што уопште и не постоји, тепају „рано моја“ или „снаго моја“…
– Не треба да се срамимо старих речи зато што су већином настале и очуване на селу. Још је Исидора Секулић написала ‘Село је утроба из које излазе градови’. Сви знамо да језик није стајаћа вода, мења се, богати се, круни се итд. Многе од мачванских старих речи су прешле у пасивни статус, а има доста које могу и данас да трају. Оне могу да буду на својеврсној стражи, да нам у језик не упада оно што нам није неопходно и што није боље од нашег – рекао је Аврић.
Запис старих речи из Мачве не завршава се на 400. страници књиге јер су аутори оставили неколико празних да свако допише „своје“ речи уколико их у књизи није пронашао.
Књиге „Ваке се речи говору у Мачви“, заједничко ауторско дело Драгана М. Аврића и Миомира Филиповића и „Виђенији Мачвани“ чији је аутор Филиповић представљене су на Сабору Мачвана који је окупио велики број гостију са свих страна света. Поред домаћина, Милана Дамњановића председника општине Богатић, о овим књигама су говорили проф. др Анђелка Лазић, књижевни критичар Милета Аћимовић Ивков и проф.др Зоран Аврамовић, председник Културно-просветне заједнице Србије.
Д. Грујић