На свом газдинству у Глушцима, селу у Мачви, Момчило Будимировић (79) производи јединствен козји сир са плеснима и чубром у храстовој кори. Деликатес изузетног квалитета и укуса Момчило је кренуо да прави пре 25 година, када се после пензионисања у Вишој пољопривредној школи у Шапцу, где је радио као професор, вратио у родно село. Купио је козе, саградио фарму, набавио опрему и започео, признаје, авантуру да направи сир какав нико није пре њега направио на Балкану и у Европи, па ни у постојбини сирева Француској.
– Само у Француској има скоро 300 врста козјег сира, али сам трагао да направим сир који не личи на оне каквих већ има. Није било лако, било је много губитка. Данас направимо, сутра бацимо. Када сам добио сир који буди сва чула, схватио сам да је то оно што сам желео. Ми у кући смо га радо јели, нама је био најбољи – прича Момчило.
Такав сир, за који професор Момчило из скромности избегава да каже како је производ његовог труда, умећа и памети, одмах се допао Европљанима, па је, ни мање ни више, освојио златне медаље на сајмовима иновација „Еурека“ у Бриселу и „Архимед“ у Москви. Дугачак је списак награда, медаља и других признања са сајмова које су се низале, као и задовољних купаца из целе Европе где се нашао на трпезама. Момчилов сир служи се на Светосавском балу у Паризу и на Светој Гори, а годинама је на менију елитних ресторана у Београду.
– Сир је потпуно природан, додаје се само кухињска со. Чубар, који се ставља у сирну масу даје му јединствен укус, као и храстова кора са плеснима која је около да сачува свежину, односно да се не би сушио – објаснио је Момчило.
Да се добије килограм сира потребно је 18 литара млека и доста рада до изливања у калупе када се сир оставља да сазрева три месеца. Раније је вредни професор скоро све послове обављао уз помоћ само једне раднице. Хранио је и музао козе, сакупљао храстову кору, разливао у калупе, превртао док је сазревао. Дневно је у време пуне муже коза производио око 60 килограма сира. Онда је смањио број коза, па на крају преосталих тридесетак у стаду уступио пријатељу да брине о њима и редовно му доставља млеко на прераду.
– Мене су године стигле, деца су се школовала и свако ради свој посао и ово их не интересује, а младих који би радили нема. Али, ја не одустајем. Пронашао сам помоћницу која је доста научила, а има и вољу да ради. У овом периоду се козе јаре, па немају много млека и мање сирева производимо, али од пролећа крећемо пуним капацитетом – прича Момчило кога препознају по ведром духу, марљивости и истрајности који га одржавају виталним и амбициозним и у дубокој старости.
Професор Будимировић је добитник Плакете општине Богатић, признања које му је уручено на Дан општине. Емотивним и надахнутим говором се захвалио на признању и признао колико му је Мачва у срцу, без које, као и својих Глушаца не би могао да живи.
Својевремено, као млад агроном, добио је запослење у Холандији, али је одустао да оде у „бели свет“ и цео свој радни век провео је у Мачви. Поштован и цењен Момчило Будимировић је с правом лауреат Плакете општине Богатић, признања које га је, напомиње, веома обрадовало, које је прижељкивао и са поносом примио.
Д. Грујић
ВИДЕО: Раде Лацковић и Момчило Будимировић се захвалили на признању општине Богатић