Borisav Siimić
(27.9.1929. – 3.1.2016.)
Borisav Bora Simić napustio je ovaj svet 3. januara ove godine u svojoj osamdeset sedmoj godini života. Bio je pesnik, veliki pesnik. Njegova poezija je moderna, puna slika i metafora iz rodne Mačve. Moglo bi se reći da je to ponekad druga, samo Bori vidljiva, jedino njegovim poetskim čulima dohvatljiva Mačva. Mačva koju je Bora nemerljivo voleo, čini mi se kao nijedan Mačvanin kojeg poznajem. Kolika je njegova ljubav prema zavičaju pokaziju njegova pevanja o reci Bitvi, koja je čest motiv u njegovim pesmama, i to tako da se čitaocu može učiniti kako je ta rečica rame uz rame sa Dunavom ili Donom. Voleo je Bora Mačvu, ali ona velikog pesnika nije, ili je to činila samo po potrebi. Prst sudbine ili ljudska nemarnost i zavist, veoma izraženi u mačvanskom karakteru, nisu omogućili Simiću da dopre do poetskih vrhova koje je svojom poezijom zasluživao.
Nije Bora od onih koji je tražio mnogo, a koji su do toga stizali na razne načina, ne birajući sredstva, zaboravljajući na čast i čest. On je bio jedan prostodušan čovek, seljak koji nije umeo a ni hteo da zavidi bilo kome. Radovao se svačijem uspehu kao sopstvenom. Radovao se svakoj, bilo čijoj pesmi. Svakoj mojoj pesmi divio kao da je njegova – slušajući kad bih mu govorio svoje stihove, na njegovu molbu uz milu rečenicu: “Ajde, kućo moja, ako ti nije teško“. Jedino su veliki nesujetni, a on je bio najveći mačvanski poeta. Nažalost na tom prisvojnom pridevu se zaustavio, a bio je talenat za mnogo veće domete. Nije umeo ili mu nisu dali da te vrhove dosegne? Kao neko ko je neshvaćen, prvo od svog oca od koga se krio da bi čitao i pisao, a onda izvrgnut često podsmehu komšija i seljana, onih koji su mislili da im je Bora nedorastao, a u stvari, oni nisu bili dostojni njegovih reči. A on ih je opet sve doživljavao kao svoje, nalazio za njihovo ponašanje opravdanje. Mačvani, ili barem oni koji su nekad i u neka vremena odlučivali o kulturi naše opštine nisu prstom mrdnuli da velikom pesniku omoguće da se popne tamo gde se, na primer, uspeo Dobrica Erić. Bora nije došao ni u podnožje tih visina, jer se njegovom poezijom u zavičaju baviše neuki, oni koji po svaku cenu insistiraju na „zavičajnom pesniku“, pa su se Bore sećali kod pojedinih lokalnih događaja i priredbi, oblačili ga u mačvansku narodnu nošnju i obavezno da recituje Mačvanku. A on je od te pesme imao bar pet-šest snažnijih, prodornijih, ali koga je od njih zanimalo išta drugo osim da im ta predstava koju organizuju, eto, ima i pesnika koji peva o Mačvanki.
Nedostatak škole Bora je nadoknadio čitanjem knjiga čiji broj je četvorocifren, a više od petnaest godina pre upokojenja zbog naglog slabljenja vida nije mogao da čita. Bio je pesnik jer je Svevišnji rekao, a to je Bora često umeo da kaže – kako ne piše on već neko kroz njega. Ali, ipak, iz vremena kad je bio u najvećoj stvaralačkoj snazi dobio je tek poneko zajedničko pesničko veče, nastup na televiziji ili novinski članak. Iako su mu pesme prevedene na nekoliko jezika, on je svoju prvu zbirku pesama objavio tek 1995. godine, a kasnije još svega dve. No, i posle toga ne doživljava slavu koja mu pripada. Ostao je u zapećku i u senci mnogo lošijih pesnika od njega
Verujem da će budućnost ispraviti greške prošlosti i sadašnjosti. Ako je po pravdi.
Anđelko Zablaćanski