-Господине војводо, управо сам примио рапорт са Мачковог камена! – рекао му је један високи официр војске после свечаности на Мачковом камену, где је глумио војводу Радомира Путника
Портрет Радосава Раше Вукомановића краси фасаду Дома културе у Богатићу и свакодневно подсећа на дугу традицију позоришног аматеризма и бриљантне улоге „на даскама које живот значе“. Да се не заборави….
Захвално, типично „глумачко“ лице, ефектна трансформација у лик- биле су обавезне похвале упућиване Радосаву Раши Вукомановићу, једном од доајена Аматерског позоришта „Јанко Веселиновић“. Играо је скоро све типове личности – сеоске пијанице и домаћине, официре, интелектуалце, славне писце, војсковође… И крајње различите карактере: зле, храбре, умне, весељаке, емотивце… И све подједнако добро! Лицем и гласом, по многима, био је глумац класичне драме. У дугогодишњој глумачкој каријери у Богатићу и једно време у Вуковару, где је остао после служења војног рока, остварио је небројене улоге за које је често награђиван, а од публике увек прихваћен и подржаван.
Почео је да глуми још у Гимназији у Шапцу 1951. године, а у Аматерско позориште у Богатићу дошао је само три године након оснивања. Дебитовао је у представи „Угашено огњиште“ у режији Миливоја Мартиновића. Био је Стојан у „Коштани“, Симон у „Дивљем месу“, Станко па касније Дева у „Хајдук Станку“, поручник у „Огњишту“…
– Почеци у нашем аматерском позоришту су за мене незаборавни. Заједно смо радили сценографију, костиме позајмљивали од народа, довијали се. А најлепша од свега су гостовања и путовања, тада је било таквих догодовштина да би се и књига могла написати – говорио је Раша за живота.
Духовит у скоро свакој прилици знао је да исприча занимљиву причу.
– Када сам играо хајдук Станка био сам страшно мршав, само 56 килограма. И, после представе у Глушцима, прилази мени Машан Бркић и каже: „Ама, човече, ти ниси ни налик на хајдука тако мршав и слаб, а кад проговориш – као кућа си!“
Када је глумио војводу Путника на Мачковом камену, прилазили су му људи и говорили како нису видели сличнијег Путника.
– Један високи официр војске пришао ми је тада, поздравио се како пристоји да се поздрави један Радомир Путник, и рекао: „Господине војводо, управо сам примио рапорт са Мачковог камена!
Д.Г.
