Ранисав Рајко Арнаутовић у осмој деценији са истом снагом и вољом као у младости бори се за очување музичке традиције Мачве и аутентичног певања „на глас и на бас“.
Ранисав Рајко Арнаутовић је „алфа и омега“ мушке групе певача „Дрина“ из Бадовинаца. Пева први глас у групи, организује пробе и наступе, брине о свакој „ситници“ овог јединственог колектива. Он и чланови ове групе певача су међу последњим чуварима музичке традиције Мачве.
– Први пут сам запевао у основној школи, на школској приредби. Био сам у петом разреду, а певао сам једну традиционалну македонску песму. Био сам и члан хора у школи, а са 15 година сам наступао као солиста на приредбама које су организоване као такмичење реона и села – сећа се Рајко својих музичких почетака.
Још од младости није могао да изабере којој великој љубави више да се приклони – фудбалу или песми. Био је успешан на оба поља. Као један од најбољих левих бекова у Мачви стигао је до новосадског „Кабела“ и „Пролетера“, а као врстан певач постао је члан групе „Мачвански јарани“.
– До пред крај седамдесетих година сам наступао као солиста, а онда се сам се прикључио Мачванским јаранима. Имали смо велики број наступа на приредбама, али и на телевизији. После финала Купа младости 1976. године, када је „Дрина“ из Бадовинаца победила, отишао сам у Нови Сад где сам се запослио и играо фудбал. Али сам у село долазио кад год је било макар мало слободног времена да бих наступао са Јаранима – наставља Рајко.
Време проведено у Новом Саду памти по најлепшим тренуцима спортске и музичке каријере. После тренинга и утакмица на травнатом терену узимао је микрофон у руке. Певао је и са великим музичким звездама Мињом Совиљ и Љиљаном Петровић, у хотелима, ресторанима, на музичким манифестацијама.
По повратку у Мачву постаје члан групе певача у Бадовинцима и временом преузима вођење групе што, каже, није ни мало лака обавеза. Бројни наступи, снимања телевизијских емисија, учешће на такмичењима – то су успомене на дружење и мисију очувања традиционалне мачванске песме која је крунисана снимањем 20 мелодија за архив Радио Београда.
– Најбоље је када у групи пева 5 до 7 чланова. Пошто нема младих које интересује традиционално певање тешко је да увек буду сви на окупу, па када треба да наступамо позивам чланове који могу да путују и које глас још увек служи. Због тога у групи нису само певачи из Бадовинаца – наставља Рајко.
Управо због репутације коју група „Дрина“ заслужено има и без обзира што конкуренција данас није велика јер је уз њих активна само још група певача из Дубља, Рајко се као одговоран и посвећен предводник увек трудио да музичко извођење буде на највишем нивоу.
– Први глас је изнад осталих, виши је, чистији, звонкији, али је теже певати други глас, односно басирати. То је вештина коју не поседује свако. Добар басиста, односно певач који пева други глас мора да одржи промену из првог гласа и за то су потребни прелази које није лако извести и музички зналци у сваком тренутку могу да препознају када се погреши. Обичан слушалац теже примети грешку пошто други глас изводи више певача и гласови се стапају – објашњава Рајко којем је бог подарио грло за певање и на глас и на бас.
Рајко „гази“ осму деценију, али љубав према традиционалној мачванској песми у његовој души ни за трунку није мања. Планира нове наступе, тражи чланове који ће да „попуне“ групу, пише нове стихове…
Д.Г. , Н.К., М.М.