Мушка вокална група „Мачвански јарани“ имала је више од 200 наступа на фестивалима, приредбама, радију и телевизији. Четири мелодије забележене и у дискографији 1989. године.
Да Љубинко Миљковић није пуних 15 година крстарио мачванским селима и бележио традиционалне народне стихове и мелодије не би се могло ни говорити о очувању традиционалног мачванског мелоса. Чини се да је тај период седамдесетих година прошлог века био прави тренутак када је било живих приповедача из времена пре Првог светског рата и периода између два светска рата.
У то време, осим приповедача, било је и доста живих извођача. Скоро свако село у Мачви је имало најмање по једну мушку и женску певачку групу које су, уместо као раније на прелима, наступале на такмичењима у Домовима културе.
Професор Петар Берић, доајен културних збивања у Мачви осамдесетих година па све до 2001. године (био је директор Културно-образовног центра од 1977. године) сведочио је често о развијеном аматерском стваралаштву у којем није била запостављена ни музичка традиција Мачве.
По његовом мишљењу, оснивање и вишегодишње бивствовање вокалних група „Мачвански јарани“ и „Станарице“ допринело је да традиционални стихови и мелодије записане између корица Миљковићеве „Мачве“ буду још популарнији и што је најважније „живе“ и данас. Осам, по многима најлепших песама, доживеле су и дискографско издање, па се изворна мачванска песма раширила знатно шире од локалне средине. Чланови групе су, према доступним подацима, имали више од 200 наступа на фестивалима у бившој (великој Југославији) и иностранству, у радијским и телевизијским емисијама.
– Група је на репертоару имала тридесетак песама из Мачве и била је радо виђена и увек лепо дочекана на сваком наступу. Најчешће су наступали на смотрама културног стваралаштва општина из Србије, Босне и Херцеговине и Хрватске, које су биле чланице Међурепубличке заједнице културе „Сава“ – сведочи Здравко Јеротић, дугогодишњи политички и културни радник.
Чланови вокалне групе „Мачвански јарани“ су били „чисти аматери“, велики заљубљеници у песму, са пријатним за слушање гласовима и веома посвећени обавезама које су имали као чланови групе и поред својих занимања и послова које су обављали. Стручни руководилац и вођа групе био је учитељ Јездимир Алимпић, а од оснивања групе чланови су били Живко Малетић, Бора Носовић, Драгослав Дакић, Веселин Ловчевић, Љубисав Томић, Живан Дрезгић и Бора Берић.
Мачванска песма је тих година била веома популарна, па је остало забележено да су „Мачвански јарани“ наступили у новогодишњем програму Телевизије Београд 1976. године, у ударном термину, пред поноћ, заједно са највећим звездама и забављачима: Тозовцем, Лепом Лукић, Уснијом Реџеповом, групом „Сунцокрет“, дуетом Стефановић – Лазаревић.
После изласка из штампе књиге „Музичка традиција Србије – Мачва“ (1985.), традиционална музика из овог краја постала је још популарнија. Томе је допринело и издавање првог носача звука у Продукцији грамофонског плоча РТБ 1989. године, под називом „Сет се драга ти’ прошлих времена“, на којем су мушка вокална група „Мачвански јарани“ и женска вокална група „Станарице“ извеле 8 старих песама, али на компоновану мелодију.
То су песме Сет се драга тих прошлих времена, Род родиле жуте крушке, Ман’о би се шора и сокака и Кажи право шикаро зелена. Групи се, као солиста придружио Предраг Дрезгић.
Тај период је данас „прошло време“, којем одговара песма „Сет се драга тих прошлих времена“. Осим што се снимљене мелодије радо слушају, за новим старим стиховима и мелодијама више нико не трага. Нове генерације слушају другу врсту музике, а малобројни појединци, међу њима и млади, негују старинско певање „на бас“ и тако помажу да потпуно не ишчезне и буде заборављена вредна музичка традиција.
М.М. – Д.Г.