„Политика“ је 14. јуна 1905. године објавила текст поводом смрти Јанка Веселиновића.
Јутрос је у Глоговцу, у својем родном месту, у дому својих родитеља преминуо Јанко Веселиновић. Болестан од подужег времена, Јанко је јутрос испустио своју душу на рукама своје старе мајке, окружен пријатељима, који су стигли да му заклопе очи.
Кроз Београд се глас о његовој смрти разнео као муња. Пре неколико дана учињен је у општинском одбору предлог, да се Јанку помогне, а данас је, ево, све доцкан: Јанку није више никаква помоћ потребна. Он је завршио свој живот, мирно, у селу, у којем је одрастао и у којем је постао оно што је био – понос и дика својега народа.
Јанка више нема… Али иза њега остају његове књиге, које су нас безброј пута расплакале и које ће име Јанково сачувати поштовано и вољено све док буде срца и док буде суза.
*
Јанко се родио у шабачком селу Глоговцу, 5. Марта 1862. год. Отац му је свештеник, још и сад жив, у истом месту, у којем се радовао рођењу Јанковом, дочекао је да га сахрани, у најбољој снази у четрдесет трећој години. Али је поп Милошева жалост данас жалост целе Србије. За Јанком данас плаче све, што је писмено у нашој земљи.
Основну школу учио је Јанко ту, у Глоговцу, с децом, која су му доцније постали другови, с којима је живео и о којима је писао, и у пољу, које је заволео и које је после опевао.
У Шапцу је Јанко свршио и нижу гимназију, и после ње прешао је на учитељску школу у Београд. Но тек што је свршио први разред, Јанко напусти даље школовање и јави се да полаже практичан учитељски испит. Тај испит положио је 1880. год. с врло добрим успехом.
Исте године постављен је за привременог учитеља X класе у Свилеуви, а две године доцније премештен је био у Глоговац, у родно место своје.
Од тог доба Јанко је живео као што живе сви наши учитељи, сељакајући се из села у село, таворећи и једва састављајући крај с крајем. Одрастао у селу и живећи непрекидно у селу, Јанко је заволео сељаке и њихов живот, проучавао их и писао о њима. Његово име постало је чувено због села и сеоског живота, о којима је Јанко писао као нико и пре и после њега.
У почетку 1888. год. Јанко је премештен, по молби, у Шабац, а тад се јављају прве његове приповетке, које су му разнеле славу. Он се дуго устезао да штампа своје радове и тек на наваљивање шабачког штампара А. Славуја Јанко пусти „Луду Велинку“, која је најпре била штампана у неким шабачким новинама. За њом су дошле „Слике из сеоског живота“ и за кратко време Јанко је постао најбољи сеоски фотограф.
Од 1888. до 1893. год. Јанко је премештан из Шапца у село и из села у Шабац, док ове последње године буде постављен за помоћника уредника „Српских Новина“. Дошавши у Београд, Јанко се непрекидно бавио књигом, радећи на свима књижевним листовима, сем на „Српском Књижевном гласнику“, у којем није хтео штампати ниједан свој рад.
У Београду се Јанко упознао и спријатељио с представницима наше књижевности и – како сам вели – сваке вечери писао, уз лојаницу, по једну прповетку, коју је продавао Валожићу за 10 – 15 динара, да их после с пок. Вој. Илићем попије.
У Београду је покренуо и „Звезду“, којој је, за све време, био уредник. Доцније је као члан књижевно-уменичког одбора ступио у Народно позориште, и неко време вршио дужност драматурга. На „Делу“ је он био један од најплоднијих радника, а сем тога уређивао је и политички лист „Дневник“, због чега је после често нападан у јавности.
Од пре годину дана Јанко је оболео, али се дуго отимао и јуначио, рачунајући да се у своме селу и међ сељацима брзо опоравити. На жалост, кад је пре месец дана отишао у село, он је пао у постељу, из које није ни устао. Јутрос је склопио своје очи, соримах имањем, али богат именом, које прославио у Српству.
***
Јанкове су књиге довољно познате, да би било потребно ређати их овде. Он је почео да пише у двадесет петој години и за време од осамнајест година, колико је писао, његова је књига ушла у сваку кућу и освојила свако српско срце. За Јанка зна и мало и велико.
Први му је рад штампан у „Шабачком Гласнику“, а доцније су књижари оштампавали његове приче у засебне књиге. Тако је поменути А. Славуј прештампао „Луду Велинку“, и издао прву књигу „Слике из сеоског живота“, а од којих је друга књига много доцније штампана у Таушановићевој штампарији.
Од познатијих прича Јанкових, да поменемо „Кумову клетву“, која је, као народна књига, штампана лане у издању Српске књижевне задруге и продана у 30.000 примерака. Затим су чувене „Чини, „Божја реч“, „Мали свирач“, која је једна од најлепших и многе друге, штампане по „Отаџбини“, „Делу“, „Звезди“ и свима осталим нашим књижевним листовима.
Јанко је први написао роман из сеоског живoта. То су његови „Борци“, које није довршио. Издао је од те књиге прву свеску, а другу је био написао, али ју је, неком приликом, исцепао. Доцније се кајао за то и намеравао да поново напише, али га, ето, смрт уграби.
У издању књижаре Ђоке Анастасијевића и уз припомоћ Коларчевог Фонда штампан је чувени „Хајдук Станко“, најбољи историјски роман из наше скорије прошлости.А осим ових, позната је још и његова „Сељанка“, „Пољско цвеће“, „Од Срца Срцу“.
Пред смрт Јанко је писао још један роман из сеоског живота, од којега је прва глава изашла у „Делу“ под насловом „Мркшићи“.
За све време, док је писао пером, Јанко је био душа свих наших књижевних листова. У „Делу“ је штампао роман „Јунак наших дана“, који му је навукао мржњу ондашњег председника министарства др. Владана, који га је и у затвор отпратио.
Јанко је писао и за позориште. Познат је његов „Ђидо“, драматисана прича, која се у прво време није скидала са репертоара. „Ђиду“ је Јанко написао у друштву с пок. Брзаком, који је био његов одличан пријатељ.
Осим „Ђиде“ Јанко је, с чича Илијом, написао „Потеру“, у којој је сеоски живот мајсторски оцртан.
Живећи непрекидно у селу Јанко је проучавао живот наших сељака и познавао све обичаје нашега народа. Он је уз гусле умео да гуди и да пева као ретко ко. А о крсном имену он је из Београда одлазио у село да на очевом огњишту, и у друштву са сељацима, прослави тај дан.
*
По несрећној судбини свих истакнутих људи, и Јанка су запљуснули таласи наше политичке борбе. Још из ране младост он се заносио радикализмом и водио политику више по срцу но по рачуну. Био је чак и председник општине у Коцељеву, где је доживео познату коцељевачку аферу, после које је поднео оставку и стављен у притвор за напад на среског начелника. Али у политици Јанко није могао изаћи на површину због своје искрености и простодушности. У толико боље за њега, јер је остао велики књижевник и велики познавалац нашег сеоског живота. Одликован је таковским крстом и орденом Св. Саве.
*
Јанко је умро млад. Од њега се још доста могло очекивати и он је још доста обећавао. Али је воља Божја била да га нестане баш онда, кад су га највише волели сви, који радо слушају искрену, топлу реч, која иде од срца срца.
И нестаће њега и његовог тела, али ће остати његов дух, расејан преко његових књига и успомене на његов живот, мучан али славан. Јанка неће Срби заборавити „док је сунца и док је месеца“.
Политика, 14.6.1905.