Ученици прве генерације средње грађевинске школе у Богатићу састали су се после шест деценија и евоцирали сећања на школовање и једно сасвим другачије време. Данас „газе“ осму деценију, али су им сећања на давну 1964. свежа и богата успоменама које су евоцирали. Тада млади и на прагу живота, данас са траговима година на лицима, препознавали су се без подизања руке на прозивци која је протекла у тужном сећању на преминуле другове и другарице из школске клупе.
– Наша школа је била издвојено одељење београдске Архитектонске школе. Ннаставу смо похађали у садашњој згради Основне школе која тада још није била потпуно завршена. Онда смо прешли у „Соколану“ која је одавно срушена, па тако данас немамо своју школу – прича Угљеша Радовановић.
Први „грађевинци“ су данас сведоци другачијег образовног система који је неупоредив са савременом школом. Данас су одељења стручних школа скоро празна, а тада је грађевинска школа била популарна, па је у њиховом одељењу било 40 ученика. Они могу да се похвале како у темељима неких грађевина из тог времена има и њиховог знања и зноја.
– Као ђаци смо радили на изградњи хотела у Богатићу и Радован куле познатог здања на имању сликара Милића од Мачве. У то време није било мешалица за бетон, све се ручно радило. Иако смо били ђаци, радили смо и сложеније послове. После одслужења војног рока ја сам отишао у иностранство, а када сам се вратио започео угоститељски посао и никада нисам радио посао за који сам се школовао – казао је Радосав Граовац.
Угљеша Радовановић набраја да су се обучавали за све грађевинске послове и на крају школовања са дипломом „техничар архитектуре“ могли да бирају где ће да раде.
– Имали смо теоријску и практичну наставу, односно радили смо на градилиштима. Све смо учили и све научили да радимо: да правимо малтер, зидамо, били смо тесари, керамичари, армирачи… Ја сам, као ученик, радио у Изградњи у Шапцу и на крају месеца примио плату. Касније, после земљотреса, у Бањалуци сам радио на изградњи дрвених мостова – наставио је Радовановић.
Једна од неколико девојака у одељењу, данас пензионерка Анђелка Умићевић из Мачванске Митровице присетила се да је у грађевинску школу кренула након што је у у другом разреду Гимназије пала на поправном испиту из хемије.
– Посрећило ми се јер сам одмах добила посао. И за друге није био проблем да се запосле, такво је време било. Била сам шеф грађевинске групе у Шумском комбинату у Сремској Митровици, у којој су били сами мушкарци који су ме слушали и поштовали. Радили смо све грађевинске радове, када се нешто рушило, зидало, градила канализација или водовод и за све то сам била одговорна. Из те фирме сам отишла у пензију – испричала је Анђелка.
M.M.