Све до предаје градова: Београда, Смедерева, Кладова, Ужица и Шапца у српске руке 1867. Турцима је пут од Бијељине за Шабац и назад кроз Клење био незаобилазан.
Њиме се ишло поред данашњег сеоског гробља ка Дубљу, док код њега се другим краком одвајало, према центру села, да би се на његовом источном крају, у данашњој Улици цара Душана, поново на истом спојило.
Турци су њиме махом пролазили у конвоју, за њихов шабачки гарнизон стациониран у тврђави на Сави, или су носили еснафску робу за неке дућане… Они су својим правом на овај коридор били и права напаст за сеоски живаљ. Док, опет, њиховим кретањем овуда, нашој хајдучији су били добродошли за пљачку и освету. По предању се зна и за имена неких хајдука: Које Станојчића и Максима Суботића, зета и шурака, и како су су на поменутом месту где се друм на источном делу села поново спајао, правили бусију и Турке из шуме нападали… За Коју је, такође, остало у предању, да је дванаест година хајдуковао, али и да га је до краја живота мучила савест што није једном младом Турчину живот поштедио, док га је овај молио: ,,Крмке ћу ти чувати, само ме немој убити!“
Од Клења ка Бадовинцима, у данашњем, потесу ,,Салашчић“ било се тад убаштинило једно мање селанце од тридесетак кућа. (Оно се у харачком попису 1822. помиње под именом ,,Ново село код Клења“) Село је заживело од досељеника из Црне Горе, Херцеговине и Лике, на локацији, како су ми опет неки старији мештани говорили, намењеној за добровољце заслужне у Карађорђевом и Милошевом Устанку. Како је ово мало село било наслоњено на сами Друм, а релативно удаљено од већих села Клења и Бадовинаца, оно је било Турцима погодно да у њега упадају и разне отмице и обљубе почине.
Остала су по предању упамћена таква два: У сезони пољских радова из њега је махом био одсутан радно способан живаљ, док је у њему остајала нејач са понеким од одраслих да их напазавају. И тога пута сврати у двориште Стојана Стојадиновића – зв. ,,Ваљевца“, Турчин, да му силује ћерку. Вероватно би ту сулуду намеру и остварио да она са собом није имала брата од дванаест година, који му ножем зада смртоносни ударац. Други случај се догодио у кући досељеника из Црне Горе, Раде Пејчића. (По женској линији су данашњи Рајлићи из Салаша Црнобарског). И њему је са овог истог Друма ушао у кућу Турчин, да му жена спреми вечеру и да је обљуби. А Пејчић, да би спасао себи и својој породици образ, прикраде се прозору, овлажи језиком ,,пенџерлију“ хартију (нису тад били у Мачви застакљени прозори, него утегнути поменутом хартијом), и тако нечујно на том месту оправи отвор, кроз који пушком пронађе Турчину потиљак.
Још један се немио догађај десио, такође, и нама овде у Клењу, Лацковића фамилији. Средином деветнаестог века, око 1850 – год. пресретну Турци на Друму Лацковића снаху Мару, која је носила радницима ручак на њиву и њу киднапују и одведу је у Бијељину у њихов харем. За све време нестанка о њој се ништа није знало ни слутило о њеном заточеништву, из којег је непрестано снивала како да се недужна од тога ослободи… Њеном чамовању не би било краја да отмичаровој хануми (жени) није исто то одговарало. Убеди мужа да га је и Мара заволела, и да ће му и она децу рађати, и тек од тад јој дозволе да може понекада на пазар у чаршију, под фереџом и у димијама излазити… И ту је на пијаци позна по говору да није була једна наша семберијска сељанка, која је сакрије у кола под сено, и Мару, са својим мужем, до Дрине превезе, па преко реке чамцем. Кад је прешла на ову страну – полетела би од среће да је није још једна мисао мучила – после две године заточеништва, да ли ће је њени укућани примити?… Од Дрине преко поља дође у потес Крчевине до неких клењачких чобана, исприча им о себи, молећи их да неко од њих оде до Лацковића и све исприча… Када су за ту вест њени укуцани чули – занемели су! Да је њихова снаха жива, а у мртве су је убрајали!… Радост, сузе, узбуђење навирало им је као река: за долазак снахе, која је била изгубљена – па нађена; за долазак мајке отргнуте од њене двоје деце коју нико није могао утешити!…Данак је био скупо плаћен, а требало је даље живети… Изашли су сви пред њу, да би јој бол био блажи, и дали подршке да лакше пређе њихов заједнички праг. И прешла је… Да се до данас помиње и приповеда, како о њој тако и о Друму са којег се некада лако нестајало.
Забележио: Марко ЂУРИЋ