Као дете Слободан Влајић (68) из Црне Баре је уз оца Милосава заволео коње, а у својој 16. години први пут возио фијакер. Љубав према најплеменитијим животињама и фијакерима иста је и данас па је Слободан остао међу ретким чуварима традиције старе Мачве и времена када је свака кућа имала бар једног коња, а фијакер био синоним престижа пошто је био скупљи од „мерцедеса“.
– Увек сам имао добре коње, некада и више од десет кобила, ждребади и пастува, а сада четири липицанера, најлепше кожне амове за њих и два фијакера. Коњи и фијакери су моје највеће задовољство и богатство, џаба и шест трактора и три аутомобила које имамо у кући. Рекао сам деци да их нећу продати док сам жив, а кад склопим очи нека раде шта им је воља – прича Слободан.
Коња и фијакера се није одрицао ни када се кућио, куповао земљу и зидао кућу.
– Кад је требало пара, продао сам сва говеда и краве из штале, а да из авлије оду коњи и фијакери – то не бих преживео. Мењао сам коње, једне продавао, друге куповао, али никад за педесет година штала није била празна – додаје Слободан.
Мењао је кобиле алатуше, доратуше и нониусе, а већ неколико година гаји само липицанере.
– Због деце, кроткији су, лакши, да би она могла са њима. Мада, нема коња до нониуса, волео бих да их опет имам. Раније сам их упрезао у фијакер, па то је милина, само држи кајасеве, копита звекећу, а фијакар цакће. Возио сам сватове у Бијељини па када се увече враћамо кући они ‘опасније’ иду него када смо пошли. Не уморе се, комотно можеш
само да их напојиш и поново да се вратиш у Бијељину – присећа се Слободан својих љубимаца.
Не само што се не каје због липицанера, већ је и срећан што је коње и фијакере уз њега заволео десетогодишњи унук Филип. Тек што је завршио други разред, а редовно храни и тимари коње, упреже их, гланца фијакер. Неколико пута деда му је већ давао кајасеве у руке и да вози фијакер.
– Водио сам га са собом да вози младенце на свадби, идемо заједно и на фијакеријаде. Обучемо беле кошуље и народне ношње, а сви гледају у њега. Тако је било и на фијакеријади у Богатићу. Ту је био најмлађи возач, а освојили смо и неколико награда – поносан је Слободан.
Слободан и Филип на Фијакеријади у Богатићу
Времена су се променила. Већ педесет година сељаци не обрађују земљу коњима, па их данас имају само ретки заљубљеници попут Слободана. Више је пасионираних одгајивача енглеских галопера који трче на тркама. На прсте се могу избројати и фијакери. У њиховој раскоши и лепоти може да се ужива на туристичким манифестацијама као што су „Хајдучко вече“ и „Фијакеријада“, а понекад се младенци до олтара возе фијакером.
– Тек неколико пута годишње, за разлику од осамдесетих прошлог века када су се свадбе правиле под шатором на дворишту. Једне године сам возио на чак 27 венчања у Мачви, Срему, Поцерини и Босни. То време се неће поновити, а само је љубав према традицији, коњима и фијакерима непролазна – сетно прича Слободан.
Д.Грујић