Иако је Законом о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом јасно прописана обавеза да се особама са инвалидитетом обезбеди приступ објектима у јавној употреби, при покушају да уђу у већину јавних установа они и даље не мог самостално да остварују своја права.
Без икакве санкције, више најважнијих јавних установа чији је оснивач локална самоуправа, па чак и зграда Општине, ни данас нису доступне особама са инвалидитетом. Уместо баријера, искључиво степеницама се још увек улази у зграду Општине и у Ценар за социјални рад, канцеларије фондова здравства и ПИО, Народну библиотеку, Културно-образовни центар, Предшколску установу „Слава Ковић“, Суд, Националну службу за запошљавање, Основну школу…
ЈКП „Богатић“, Дом здравља, Пошта и Полицијска управа, Мачванска средња школа, светли су примери где особе у инвалидским колицима или са потешкоћама у ходању и пењању уз степенице могу да кроче.
– Донекле се ситуација поправила од како је Фонд здравства са другог спрата премештен у нове просторије у приземљу, али зграда у којој се налазе нема рампу већ само степнице. Оперисао сам оба кука и тешко се крећем без штака, па ми је увек неопходна помоћ када имам потребу да дођем у Фонд – каже П.Д.
Канцеларија Фонда ПИО се и даље налази на спрату. Са доста потешкоћа, степеништем, особе које не могу самостално да се крећу и имају проблеме са ходом, морају да се сналазе и када улазе у библиотеку или салу Дома културе.
– Најневероватније је што зграда општине није доступна свима. Иако се шалтер сала и локална пореска администрација налазе у приземљу, одлазак по неко уверење или да се плати рата пореза на имовину, за мене је ноћна мора. Увек унапред планирам да неко крене са мном јер, иако нисам везан за инвалидска колица, са штакама ризикујем да паднем на степеништу и да се повредим – наставља П.Д.
Особе са инвалидитетом су дискриминисане јер власници објеката у јавној употреби, а то је најчешће држава и њихови корисници, локална самоуправа, нису испунили законску обавезу.
Без обзира на број таквих особа, који није велики у односу на укупан број становника, то не амнестира власнике односно кориснике објеката јавне намене од законске одговорности.
Закон обавезује власника и корисника објекта јавне намене да изврши адаптацију објекта да би се створили услови да и особе са инвалидитетом могу несметано да задовољавају своје потребе.
Такође, орган надлежан за издавање употребне дозволе за јавне објекте морао би да ускрати издавање ове дозволе уколико нису испуњени услови које закон прописује и тиме ограничава особе са инвалидитетом да остварују своја права.
У реалном животу је другачије. Било да се обавља реконструкција или адаптација, а и приликом новоградње објеката јавне намене, случајно или намерно, забораве се особе са инвалидитетом које би, једног дана, крочиле у такве објекте.
– Зато што се тешко крећем и нисам сигурна без нечије помоћи, одустанем од концерта, иако бих баш волела да одем. Помало ме и срамота да други људи гледају како се мучим, па останем код куће – каже саговорница.
Без обзира што већина људи која немају хендикеп са пажњом и посебним сензибилитетом има разумевања и скоро увек је спремна да помогне онима који се разликују, не би требало препустити нечијој вољи, савести или предусретљивости да се особе са инвалидитетом не нађу у ситуацији да буду дискриминисане.
Уосталом, Закон је довољно јасан, још само да почне и да се примењује и суграђанеима који су на маргини свакодневице, јавни објекти буду доступни као и свима осталима.
Д.Г.