Живораду Жићи Јоцковићу (70) из Дубља песма је у души. Од основне школе, Омладинског културно-уметничког друштва „Мачва“ где је наступао као голобради ученик аутомеханичарског заната, бројних наступа на такмичењима певача аматера и титуле „Први глас Мачве“ 1984. године до оснивања певачке групе „Дубљанске лоле“ 2006. године – до дана данашњег песма му не силази са усана. Истрајан је у мисији да се сачува традиционални начин певања и песме старе Мачве.
Одувек је, прича, певао и стицајем околности није снимио ни једну плочу иако је имао препорука и понуда од музичких зналаца којима се допао његов раскошни глас и певачко умеће.
– Као дете и младић сам био доста посвећен музици, али отац је бранио да се бавим певањем и свирањем па није хтео ни хармонику да ми купи. Аматерски сам доста наступао на бројним приредбама још од 17 године, а последњих 16 година предводим изворну певачку групу Дубљанске лоле – прича Живорад.
„Дубљанске лоле“ су основане у оквиру КУД „Бисерница“ у Дубљу које је у то време било веома активно.
– Окупило се нас петорица, вежбали смо и врло брзо смо почели да наступамо не само у нашем селу и општини, већ смо путовали широм Србије и некадашње Југославије. После наступа на прослави годишњице Боја на Дубљу имали смо небројене наступе у бањи Јунакови, у Косјерићу, Бањи Врујци, Моравцима код Љига, Брчком, Хан Пијеску, Тојшићима код Тузле, Винчи и тешко је сетити се још у којим местима. Приметио нас је један човек из Ужица и понудио да организује наше наступе, па се може рећи да смо имали и свог менаџера што је некоме тешко да поверује с обзиром да певамо традиционалне народне песме – наставља.
Живорад је истински чувар традиционалног певања и песама које емотивно, осећајно и надахнуто говоре о догађајима из живота у прошлости или описују лепоте мачванске равнице и реке Дрине.
Зелени се ливада, Благо мени и теби девојко, Зелен ора пао на орање, Род родиле жуте крушке, Где ћеш бити лепа Кејо… само су неке од песама које редовно певају на својим наступима. Примећујући како су у последње време у народу све популарније „двојке“ и „севдалинке“, Живорад не успева да сакрије радост због тога, али је забринут што нема више млађих који ће да наставе племениту мисију очувања старих народних песама из Мачве и традиционалног певања на бас и глас.
– У нашој групи су сада осим мене остали још само Драгослав Ђурић и Ненад Влајковић. Некада нас је и седморо било у групи, али су поједини престали да певају из личних разлога, а неки чланови су преминули. Сада певамо заједно ми и певачи из Црне Баре. Боримо се надајући се да ће нам се прикључити неко млађи па да настави после нас – додаје Живорад.
Покушавао је, вели, да укључи дечаке који су пажљиво пратили пробе певачке групе.
– Питали су нас да ли могу да слушају када увежбавамо, а када их питам да ли би и они певали само крену да се згледају. И даље тражим ко би од млађих људи кренуо са нама да вежба, не одустајем, јер традиција треба да се настави – каже Живорад.
Музика сада оплемењује његове пензионерске дане, а љубав према старој песми јача је и од здравствених проблема који су стигли са зрелим годинама. Недавно, после можданог удара и краткотрајног успешног лечења и опоравка, након непуна два месеца, Живорад је окупио певачку групу и са пуним плућима су запевали на Фестивалу зимнице у Коцељеви.
Д. Г.
Sve pohvale za Zica Jockovica prvi glas Dubljanskih Lola u ocuvanju tradicije. A za dobar glas dosta je zasluzna i hidrogenizovana voda obogacena vodonikom, zato treba da je piju svi koji zele dobar glas i da se bave pevanjem.