Дневни боравак за одрасле особе са менталним сметњама и интелектуалним потешкоћама „Света Софија“ Caritasa Шапца место је које за многе представља други дом, некима је сигурно уточиште и прилика за дружење, љубав и радост, али многима и шанса да стекну вештине које ће им помоћи да се поново укључе у друштвене токове, пре свега да се запосле.
Кроз различите радионице, али и свакодневне активности у Боравку, корисници се оспособљавају за различите животне и пословне ситуације, оснажују у социјалном смислу и припремају за професионалну рехабилитацију.
Прва корисница која је искорачила из Дневног боравка на пут запослења и самосталности била је Јелена Булатовић. Млада жена, мајка са одузетим старатељством над ћерком услед постпорођајне депресије, лишена пословне способности, без примања, без воље за животом, без јасног смисла постојања, како је и сама говорила на почетку, постаје временом све слободнија, стиче пријатеље, постепено враћа радне навике, кроз радно-окупациону терапију и радионице бива ангажована на различите начине, што јој пружа сатисфакцију и вољу да настави путем промене. Дан по дан, корак по корак, Јелена стиже до момента када стручни радници Caritasa Шапца процењују да је довољно оснажена. Комисија јој решењем враћа поседовање пословне способности. Успешно савладава обуку и постаје стално запослена у Предузећу за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом „Социјална Синергија“ Шабац.
„Сада имам свој посао, имам свој динар, могу чешће да виђам ћерку, да јој купим шта пожели“ искрено каже Јелена.
Њене жеље никада нису биле велике, али јесу деловале недостижно. Више то нису. Остаје она највећа, жеља која је води кроз живот – да поново живи са својом ћерком, а док јој се приближава, Јелена живи живот од ког се у једном тренутку била опростила. Одлази на посао, има обавезе, колеге, пријатеље… све оно што се већини подразумева, али некима, ипак, никада не буде омогућено. Јелена је своју шансу за нови почетак искористила.
Слична је прича још једне младе жене, Слађане Костић. Поново мајка са проблемима менталног здравља чије је дете у хранитељској породици, а она сама, финансијски зависна од туђе помоћи, неиспуњена. Неколико месеци у Дневном боравку било је довољно да Слађа покаже колико је вредна, да приликом послова у башти увек буде бар две леје испред осталих, да њена гајбица буде прва до врха пуна купина. Посао запослених у Дневном боравку је да овакве ствари примете, похвале и награде. Слађина награда била је прилика за обуку, а потом и запослење у Предузећу за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом „Авлија одрживог развоја“ у Богатићу. Све своје квалитете додатно је показала од момента када је за свој рад и труд добила и адекватну накнаду која носи мир и спокој у виду сигурног посла, редовних примања и сређеног живота.
Слађине колеге у Авлији одрживог развоја су Милан Томић и Саша Миловановић, такође бивши корисници Дневног боравка „Света Софија“ у Шапцу. Ћутљиви и причљиви момак без којих би тешко било замислити брање шљиве, печење ракије, орезивање воћњака, заливање поврћа у пластеницима или било коју другу активност на пољопривредним имањима.
Свака од њихових животних прича је другачија, свака је тешка и болна на свој начин, али свима им је заједничко да су пружене прилике искористили на најбољи могући начин, да су прихватили руку оних који не одбацују, већ чврсто држе када живот вуче низбрдо и да су својим животима вратили ведрину, достојанство и смисао.
Пројекат суфинансиран из буџета Града Шапца: ,,Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства”.