-Културно-уметничка друштва и наставници музичке културе би могли да помогну да деца и млади наставе традицију. Када би мене позвали, радо бих се одазвао да подучавам децу да певају на глас и бас и тако наставе традицију – каже Драган Ерцеговчевић, једини живи члан групе певача из Клења.
Са сетом на лицу Драган Ерцеговчевић (75) гледа скоро избледеле фотографије на столу и врховима усана певуши „Мачво моја, лепи крају, у теби је живети ко у рају“. Одавно није запевао „на глас и бас“, више од 20 година. Од када се „угасила“ певачка група у којој је скоро две деценије наступао са још четворицом пријатеља.
– Последњи наш наступ је био 1998. године када смо освојили признање за најбољу мушку изворну групу певача у општини Богатић. После тога је умро Ћиле, па Цвеја, Слободан се разболео и обојица су касније умрли, једино сам ја још жив – почиње причу.
Од тренутка када их је окупио агилни Слободан Ерцеговчевић дуже од две деценије су били на окупу. Током дана су радили своје послове, а увече су укрштали своје моћне гласове на пробама.
– Некада у Дому културе, некада у школи, а најчешће смо пробали код куће. Вечерас код мене, сутрадан код Ћила, Цвеје, Слободана, Бранка или Драгорада. Слободан је основао групу, а и касније је трчао од једног до другог да сазове пробу, а посебно пред наступе – сећа се Драган.
Певали су на глас и бас, један би увек повео песму, а остали би басирали. Имали су пажљиво одабран репертоар по којем су временом постали препознатљиви.
– Певали смо старе песме из Мачве које су остале записане, а као што су некада мењане речи у њима, тако смо и ми мењали стихове. Моја мајка је родом из Бадовинаца и тамо сам од покојног деде чуо доста песама које су се на прелима певале пре рата. После рата је било прела, али мање него раније и брзо су млади почели да се забављају уз грамофон и игранке на улици, испред куће или у дворишту, али су старе песме које сам чуо од свог деде остале у души – наставља Драган.
Старе песме из овог краја су се разликовале од села до села. Почињале су исто, а припреви су другачији. Изводиле су се на глас и бас, али свака група певача је имала своје особености.
– Ми смо у интерпретацији имали прелазе које други нису могли да певају. Ко је разумео ту музику препознао је то у нашем певању.Тако је после једног наступа у Салашу Ноћајском где је учествовала и једна група певача из Босне и Херцеговине, нама пришла госпођа са краљевског двора Карађорђева и рекла нам: Много сте лепо отпевали, иако вас је само пет, а њих девет – памти Драган један од наступа.
Као успомена на небројене наступе Драгана данас подсећа неколико фотографија. Снимци на магнетофонској траци су временом изгубљени. Као велики заљубљеник у изворну песму из Мачве, Драган страхује да ће и она једном постати заборав.
– Када данас на телевизији чујем групу певача, одушевим се. Милина је слушати. Мислим да има и младих који се одушеве, који воле такве песме и такав начин певања. Зато би неко у културно-уметничком друштву или наставници музичког у школи могли да окупе децу у групу и да наставе где смо ми стали. Јесте да нису њихови гласови ни близу нашима, ипак су они деца, а ми смо у зрелим годинама певали – прича Драган.
У време када млади слушају другачију музику сваки покушај да науче и заволе традиционално певање и старе песме које су сачуване од заборава Драган би, обећава, свесрдно подржао.
– Ако би ме позвали, иако сам у годинама, радо бих отишао да им помогнем да науче певање на глас и бас. Глас ме и даље добро служи. Ипак је то део наше традиције и требало би деци и младима пружити прилику да наставе да га негују – каже Драган.
Д.Г. -М.М.