Сваки човек има јединствен животни пут. Људи се разликују не зато што је према некима живот био праведан или није, него по томе како се носе са животним догађајима и невољама које су се нашле на том путу. Оптимизам не значи само посебан начин размишљања, него и одређен емоционални програм и начин понашања.
Зашто је неко пун животне радости, наде и самопоуздања, а неко испуњен страхом, бригом и стрепњом? Од чега зависи да ли ће неко бити успешан или ће стално ићи од неуспеха до неуспеха? Да ли себе дефинишете као жртву околности или као борца који зна да живот није ружичаст, али га волите и живите упркос томе? Зашто се неко успе излечити од тзв. «неизлечиве болести», а неко не? Да ли се позитивним мислима можемо излечити од живота?
Оптимизам представља очекивања да ће се ствари у животу одвијати у позитивном правцу, упркос препрекама и неуспесима. То је и начин понашања који људима не дозвољава да буду апатични, беспомоћни, безвољни и да поклекну под ударцима живота. Као и нада, оптимизам се у животу исплати. Наравно, ради се о реалном оптимизму. Превише наиван оптимизам може да буде поразан.
Оптимизам може да се дефинише према начину на који људи тумаче сопствене успехе и поразе. Оптимисти виде пораз као последицу догађаја, који се могу променити, тако да следећи пут могу да успеју. Они уче из својих грешака. Песимисти се стиде пораза, приписују га некој већ постојећој својој особини или сплету околности које нису у стању да промене. Ова различита објашњења имају суштинске последице на човекове реакције у животу. На пример, на разочарење због губитка посла оптимисти реагују активно, не повлаће се и са надом припремају план за акцију, тражећи помоћ, подршку и савет од других. За разлику од њих, песимисти реагују на поразе, претпостављајући да не постоји ништа што би они могли да ураде не би ли ствари следећег пута кренуле на боље и предузимају ништа да би проблем решили. Док оптимисти мисле да се на пораз може утицати, песимисти виде пораз као последицу личног недостатка. Они лоше подносе пораз и тумаче га: «Ја сам губитник, никада нећу успети.» То је тумачење које изазива апатију, повлачење, понекад и депресију. Са друге стране, оптимисти говоре себи: «То је само погрешан приступ» или «Ова особа је лоше воље, то нема везе са мном.»
Овакве мисли песимисте бацају у очај, а код оптимиста подстичу наду. Наиме, оптимизам мотивише људе, покреће их да крену даље. Као и нада, оптимизам претходи успеху. Најважније је да ли ће неко напредовати и када ствари крену низбрдо. Ваша интелигенција, успех, не зависе само од талента, него и од спремности да издржите неуспехе и поразе.
Цена песимизма – предност оптимизма
Научно је доказано да су песимисти подложнији низу различитих обољења, као што су коронарна и малигне болести. Теже се носе са стресним ситуацијама, чешће оболевају од аутоимуних обољења. Са друге стране, пријане емоције су исцелитељске – радост и смех могу да промене ток тешких обољења.
У једном истраживању испитивана је количина песимизма и оптимизма код 122 мушкарца, који су преживели први срчани инфаркт. Након осам година, од 25 најпесимистичнијих мушкараца, умрло их је 21, а од 25 најоптимистичнијих умрло је само 6. Показало се да је њихово ментално стање било веродостојни показатељ да ће преживети, него било који други медицински фактор ризика, укључујући и тежину оштећења срца након првог срчаног напада, степен запушења коронарне артерије, ниво холестерола или крвни притисак. Према другом истраживању, оптимистични пацијенти којима је уграђен бајпас брже су се опорављали и имали мањи број медицинских компликација током, а и након операције. Последице оптимистичног и песимистичног понашања на здравље могу се тумачити и другачије. По једној теорији, претпоставља се да песимизам води у депресију, која за последицу има смањену отпорност имуног система у случају постојања тумора и инфекције. Исто тако, познато је да песимисти сами себе занемарују. Они више пуше, пију, неправилно се хране, мање вежбају него оптимисти и много су немарнији у погледу здравствених навика.
Ништа ме не брине: ведри темперамент
По природи, емоције неких људи су усмерене у позитивном правцу па су ови људи оптимистични и опуштени, док су други меланхолични и туробни. Ови видови темперамента су делимично у вези са активношћу десних и левих предњих делова чеоног режња мозга. Наиме, откривено је да су људи са повећаном активношћу левог фронталног режња по темпераменту весели. Они уживају у животу и са лакоћом се опорављају од неуспеха. Међутим, они са делимично повећаном активношћу десне хемисфере су мрзовољни, склони лошем расположењу и лако их узнемиравају животне тешкоће. Изгледа да наш темперамент одређује склоност ка негативном и позитивном емоционалном понашању. Склоности мелахноличном или оптимистичном темпераменту јавља се у првим годинама живота и указује на то да су ова својства генетски предодређена. Међутим, емоционалне лекције у детињству (на пример: исказивање или ускраћивање љубави) могу да изврше снажан утицај на темперамент и могу да појачају или ублаже урођене предиспозиције. Изразита прилагодљивост мозга у детињству значи да искуства стечена у раним годинама могу имати трајног утицаја на уобличавање образаца понашања. Наше окружење, посебно оно што смо доживели и научили док смо расли, обликују темперамент. Наиме, емоционалне вештине могу да се унапређују током живота.
Ведре мисли – здравији живот
Ми смо оно што мислимо. Све оно што смо ми настаје са нашим мислима. Са нашим мислима ми правимо свет.
Створите за себе нови план, тихо градите добру вољу, мир, склад и радост. Човек постаје оно о чему размишља. Могуће је ослободити се негативних мисли, емоција и понашања. Упалите светла и тама ће нестати. Ако се држимо позитивног, негативно ће само нестати. Мера менталног здравља је склоност проналажења доброг у себи и око себе.
Др Милена М. Мартиновић
Наслiвна фотографија: Салвадор Дали