Доктор Љубомир Љуба Николић, специјалиста неуропсихијатрије, трагично је настрадао на Сави 22. јануара 2004. године. Био је заљубљеник у Дрину и Саву, које се баш у његовој Црној Бари грле и управо на ушћу река је трагично изгубио свој живот леденог јануарског дана. Цела Мачва је била у неверици и шоку. Брзином муње ширила се вест о трагичној смрти доктора Љубе, како га је обичан свет звао. Чини се никад пре тога знани и незнани нису толико снажно ожалили нечији трагичан одлазак. Они којима је помогао, са којима је сарађивао, они који га нису лично ни познавали већ су само били у прилици да слушају о доктору који је већ за живота у народу постао легенда.
СВОЈ ЖИВОТ ДАО ДА БИ ДРУГИ ЖИВЕО
Са породицом је прославио Јовањдан, па патарице сутрадан и наредног дана „отишао на воду“ са пријатељем. Дан касније, 23. јануара његово смрзнуто тело пронађено је на пропланку на сремачкој страни, а пријатељ са којим је био у риболову пронађен је жив на дрвету докле је допливао након што се чамац преврнуо у ледену реку. Према причи овог човека, који више није жив, чамац је ударио у дрво и преврнуо се. Доктор Љуба је успео да се домогне обале. Неке његове ствари су пронађене крај шуме на левој обали, где се упутио да би потражио помоћ. Враћајући се на реку, на залеђеној ливади је пао и ту су га пронашли згрченог, умотаног у кожух.
Доктор Љубомир Николић је рођен 1940. године у Глоговцу, где је завршио основну школу. Гимназију је завршио у Шапцу, Медицински факултет 1966. године у Београду, где је 1977. године завршио специјализацију неуропсихијатрије. Као лекар је радио од јуна 1966. године, одмах након завршетка студија, у једном периоду је био директор Дома здравља у Богатићу.
Са 38 година лекарске праксе, колико се навршавало у години када је настрадао, био је међу најпознатијим, најомиљенијим и најцењенијим лекарима у Мачви. Људи су га звали једноставно – Љуба, доктор Љуба или наш Љуба. Једноставан у комуникацији, благог гласа, изван свега шармантан и духовит, доктор Љуба Николић је лечио речима. Постављао је успешно дијагнозе без скенера, ултразвука, колор доплера и других „чуда“ медицинске технике.
– Пацијенти су у ординацију улазили са сузама у очима, а излазили са осмехом на уснама. Улази у ординацију деда Веселин, плаче као киша. Доктор устаје са столице, грли га: Где си, Веселине, кућо стара! После разговора деда Веселин је изашао из ординације срећан и насмејан – присећа се медицинска сестра Бранка Радовановић.
СВАКОГА ЈЕ РАЗУМЕО, ЛЕЧИО ЈЕ И РЕЧИМА
Са „својим“ доктором Љубом, у неуропсихијатријској амбуланти радила је дуже од четврт века.
– Увек је на посао долазио пре почетка радног времена. Уз „добро јутро“ почео би да прича о догодовштинама са Дрине и Саве. Са пацијентима је био непосредан, па су многи заборављали да се налазе у ординацији. Разговарао је са њима као да су се срели на неком необавезном месту. Слушао је пажљиво, о било ком проблему да се ради и на било шта да се пацијент жалио. Никога није вратио, а сваког је разумео. За све је имао објашњење и решење. Умео је да „пронађе“ неки пример из живота и тако пацијенту подигне самопоуздање, па рецепте за лекове није ни морао да пише. Знао је да пронађе речи које су се пацијентима лепиле за душу. Са сваким је разговарао непосредно, као обичан човек из народа, често се нашалио, али је снагом речи објашњавао, саветовао… Буквално је речима лечио – прича Бранка.
Последњег радног дана 2003. године, пред одлазак на годишњи одмор који је увек користио у јануару, због припремања крсне славе, као да је наслућивао да ће бити последњи радни дан у Дому здравља. У установи која је захвљујући највише њему постала самостална, издвајајући се из Здравственог центра Шабац и на чијем једно време био као директор.
– Тај дан никада нећу заборавити. Рекао ми је: Хајде да се поздравимо, можда се више нећемо видети. Био је изузетно духовит, па сам помишљала да се само шали. Онда, тога месеца се нешто говоркало да ће због сукоба који су били актуелни у Дому и због којих је и он био повређен, отићи у пензију раније него што треба. Поздравили смо се, али ја нисам ни претпостављала да ће тај дан бити последњи након више од 25 година колико сам са њим радила као сестра у неуропсихијатријској ординацији. На Божић 2004. у Дому је избио пожар, он се нашао у Богатићу и, наравно, дошао је и до ординације. Тада сам га последњи пут видела – присећа се Бранка Радовановић.
Д. Грујић