Са дипомом Високе хотелијерске школе Милица Ђукић се вратила у родно село Дубље. Град пружа много више, због чега је живот у граду садржајнији, али је у селу лепше. Многи млади одлазе град да би пронашли посао, неће отићи само они који код куће имају сигурност па не морају да се одрекну топлине родитељског дома и живе у изнајмљеном стану.
Пре четири године је из Мачванске средње школе изашла са дипломом кувара, а ове године дипломирала на Високој хотелијерској школи и као менаџер гастрономије се вратила у „своју школу“ као – професор. Тек је напунила 22 године, а новим генерацијама средњошколаца, које се школују за кувара, сада преноси своје знање и искуства.
У летопису Мачванске средње школе име Милице Ђукић, ученице друге генерације смера кувара, остало је уписано међу именима најбољих ђака, који су се, осим одличним успехом истакли и представљајући школу на такмичењима и освајањем награда.
Милица се вратила у школу коју је похађала и у окриље своје породице у Дубљу. Повратку се највише обрадовала мајка Снежана којој је Миличин одлазак на студије у Београд био најтежи тренутак, без обзира што је тада подржавала ћерку, баш као и отац Миодраг и брат Милан.
– Имала сам жељу да студирам у Београду и било је логично да ћу отићи и уписати Високу хотелијерску школу. О повратку нисам размишљала, а ипак стицајем околности сам се вратила. Мада, морам признати, када сам понекад мислила о томе шта бих радила овде када би се вратила, прижељкивала сам да то буде у школи коју сам завршила. Била сам код куће дуже време због братове свадбе и поклопило се да је било слободно место у Мачванској средњој школи – објашњава Милица.
Она није изузетак у генерацијама младих школованих људи за које нема посла. Мада, у њеној професији, са вештинама и знањем се мало лакше долази до радничке књижице, али онда настају дилеме да ли млад образован човек може од своје плате да самостално живи и планира будућност. У Србији је то још увек тешко, због чега је многима по завршетку школовања родитељски дом оаза сигурности из које је једино могуће планирати „на дуже стазе“.
Тако и Милици. Самачку собу у Београду заменила је топлим домом у Дубљу.
– Све је у Београду лепо, у Дубљу нема много чега што у граду чини живот садржајнијим и богатијим. Све је тамо лепо, али код куће је лепше. У граду се брзо живи, гужве су, бука, на дохват руке је безброј привлачних догађаја, манифестација. У селу, опет, без обзира што може да недостаје оно што пружа град, има људи са којима се свакодневно дружим, са којима попијем кафу, са продавачицом у продавници се испричам. Овде млади људи немају где да раде и због запослења одлазе у град. Неће отићи само они који код куће имају сигурност па не морају да се одрекну слободе властитог дома да би живели у изнајмљеном стану – каже Милица.
M.M.
Пројекат суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарство културе и информисања: ,,Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства”.