Александар се за повратак на село не залаже само декларативно. По завршетку факултета вратио се у родно село Узвеће, где је засновао породицу
ПИШЕ: AЛЕКСАНДАР ФИРАУНОВИЋ, ДИПЛОМИРАНИ ИНЖЕЊЕР ЗАШТИТЕ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ
Србија се сврстава у ред најаграрнијих земаља у Европи, општина Богатић у ред најаграрнијих општина у Србији, а пољопривреда представља шансу за рурални и економски развој Србије. Упркос овим чињеницама српско село се данас налази на раскршћу између нестанка и опстанка. Живот и остајање младих на селу ограничавају бројни фактори. Рурална насеља су у Србији апсолутно запостављена, сиромашна, јер улагања у саобраћајну и комуналну инфраструктуру, у економски развој, образовање, здравство и културу су карактеристична за урбане средине. Младима не остаје пуно избора па у потрази за бољим животом одлазе у градове што за последицу има негативне демографске трендове. Неразвијености села доприносе и бројне предрасуде у којима се село представља као заостала средина која деградира развој појединца и друштва. Неке моје колеге сматрају село, благо речено, нужним злом. Други сматрају пољопривреду као грану која је недовољно дорасла да би била равноправна у привредном систему неке земље. У прилог томе сведочи положај пољопривредника који је у Србији на незавидном нивоу.
«Посматрајући деценијама уназад, мачвански домаћини који су имали два сина, једног су школовали, а другог остављали да води домаћинство. Данас се пуно тога променило, деца одлазе у град, број старачких домаћинстава пред изумирањем се повећава. Београд, Нови Сад и други градови представљају обећана места за лагодан живот
Посматрајући деценијама уназад, мачвански домаћини који су имали два сина, једног су школовали, а другог остављали да води домаћинство. Данас се пуно тога променило, деца одлазе у град, број старачких домаћинстава пред изумирањем се повећава. Млади људи који би остали на свом имању немају услове ни могућности да својим радом обезбеде опстанак на селу. Тешки послови, нестабилна и потпуно неизвесна зарада натерала је многе да оду из својих сеоских домова на широке булеваре великих градова. Са друге стране они којима су пружене могућности, не желе да остану, јер сматрају да ће одласком унапредити квалитет свог живота. Београд, Нови Сад и други градови представљају обећана места за лагодан живот. Стварност је ипак далеко другачија, јер и у градовима влада велика незапосленост па становништво, углавном млађа популација, напушта Србију.
Зелени Србије желе да промене ту слику и да пољопривреду прикажемо еколошки одрживом. Залажемо се за зелену политику, која се односи на живот у складу са природом, за чист ваздух, хигијенски безбедну и исправну воду за пиће, за развој села као заједнице која може да производи домаћу, здраву и органску храну, да ствара више зелених радних места, да задовољава своје енергетске потребе и да штеди ресурсе. Заступамо политику руралног развоја која мора бити прилагођена локалним ресурсима и иницијативама, одрживим управљањем животном средином, природним ресурсима и биодиверзитетом који представљају део националног блага наше државе.
У земљама Европске уније пољопривредна политика је препозната као приоритет за који се издваја највећи део средстава. Велику одговорност сносе држава и политичари који су дужни да унапреде и обезбеде адекватне услове за живот становништва сеоских подручја, што код нас нажалост није случај. Примена савремених знања и модерних технологија, уз демографску стабилност, представља предуслов за одрживи развој руралних насеља.
Када сам завршио факултет одлучио сам да знање стечено школовањем применим у свом родном крају и да помогнем својим суграђанима да унапредимо нашу заједницу и услове за живот у њој. Сматрам да сам донео исправну одлуку, а позитивне промене се примећују, јер се стандард, бар у мачванском округу, знатно побољшао у последњих петнаест година. Захваљујући механизацији и иновацијама пољопривредни послови су знатно олакшани, интернет је постао доступан у свим селима Мачве, број обданишта се повећава, образовање је квалитетније, а везе између града и села су све веће и градови постају све „ближи” селима.
«Србија мора да промени постојећу праксу и повећа подршку и инвестирање у села.
«Примена савремених знања и модерних технологија, уз демографску стабилност, представља предуслов за одрживи развој руралних насеља.
Са друге стране у општини Богатић постоји и велики број још увек нерешених проблема везаних за канализацију и водовод, дивље депоније и животињски отпад, у чијем решавању одбор Зелених Србије у Богатићу активно учествује и даје значајан допринос. Контрадикторност овог подручја је та да Мачва лежи на језеру воде, али да не поседује водовод који ће свим становницима обезбедити здраву пијаћу воду, која представља људско право сваког човека. Због тога стално апелујемо на надлежне да се проблеми развоја руралних подручја морају третирати као интегрални део укупног друштвено-економског развоја. Србија мора да промени постојећу праксу и повећа подршку и инвестирање у села.
Становништво у сеоским срединама се налази у незахвалном положају, у селима нема ко да ради, а у градовима нема шта да се ради. Мачвански сељак није само „произвођач хране“, он је особа која треба да има живот достојан човека у 21 веку. Да би млади остали у мачванским селима, општина треба да им обезбеди пристојне услове за живот, који осим путева, телефона, интернета подразумевају и водовод, канализацију и богате социо-културне садржаје, како би по обављеном послу и они могли да се опусте и забаве попут оних који живе у граду.
Храна у свету постаје стратешки интерес, због чега Влада – општина, мора да дефинише стратегију развоја села уз примену стимулативних мера ради искоришћења свих расположивих ресурса и развоја руралних средина, њиховог економског просперитета и повратка младих на село.
Аутор је прeдсeдник oпштинскoг oдбoрa Зeлeних Србиje у Бoгaтићу