Као клинац је посматрао такмичење момака за „дубљанског војводу“, у црквеној порти и дивећи се њиховој снази и спретности замишљао да једног дана учествује и победи. Веровао је да ће му се снови остварити јер се од малих ногу интересовао за спорт да би при крају осмогодишњег школовања, у седмом и осмом разреду тренирао је рукомет у шабачкој „Металопластици“.
Тако је и било. Од своје седамнаесте године, када је први пут окушао срећу на такмичењу за дубљанског војводу, Станко Јеротић је почео да сакупља признања са бројних надметања широм Србије и у региону.
– Те 2001. на такмичењу у окивиру „Боја на Дубљу“ нисам остварио добар резултат, али нисам одустао и од наредне па све до 2011. побеђивао сам сваке године. Био сам хајдучки харамбаша на „Хајдучким вечерима“ 2005. и 2009. године, на Сабору трубача у Гучи две године узастопно први, побеђивао сам у Апатину на „Личком вишебоју“, „Невесињској олимпијади“, „Чобанским данима“ у Косјерићу – присећа се Станко показујући на зиду сабље, карабине, медаље и друге награде са ових надметања.
Осим спортског духа, добре резултате „оправдава“ јаком вољом, упорношћу, здравим начином живота и добром физичком кондицијом.
– За поједина такмичења сам се припремао десет месеци вежбајући у својој теретани бар један сат дневно. Битна је и дисциплина и спортски начин живота. Никада нисам пушио. Уз то, воља, упорност због жеље да се успе, подршка породице, допринели су свим мојим успесима – каже Станко.
Поносан што је десет пута проглашаван за „Дубљанског војводу“, Станко издваја и титуле харамбаше на „Хајдучким вечерима“ у јакој конкуренцији изузетно спретних момака.
Последње „Хајдучко вече“ на којем је учествовао, 2011. године памти по инцидентном суђењу, због чега је петорица момака одустала од надметања, али и по рођењу старије ћерке Емилије.
– Супруга Мирјана је била у породилишту, а ја на „бојном пољу“ на Васином шибу у Црној Бари. Велики притисак у глави, ишчекивање, страх, нервоза, очекивана радост због рођења првог детета… Помешала се осећања у глави и души. Када су из породилишта јавили да сам први пут постао отац, а Синиша Благојевић то објавио свим гледаоцима, срећи није било краја. Тада сам преломио са собом – нећу више учествовати на такмичењима, породица је од сада на првом месту – говори Станко.
„Пензионисани“ војвода и харамбаша живи у Дубљу. У складном је браку са супругом Мирјаном, технологом са завршеним специјалистичким студијама. Каже да се не каје што је остао на селу. Воли Мачву, своје Дубље, задовољан је што помаже родитељима и што деца, ћерке Емилија и Лидија одрастају у хармоничним породичним односима и здравом окружењу које може да постоји само на селу.
В.Ј.