ЖЕНЕ НА СЕЛУ – Унапређење положаја путем медија (31)
Млада каратисткиња Милица Мартиновић ове године је постигла највећи успех у својој каријери – на Светском првенству у Молдавији освојила је златну медаљу. Препричавајући „неописив осећај поноса док је инторана српска химна“, одмах на почетку истиче да је после десет година први пут, привремено, одложила опрему, напустила топлину родитељског дома и озбиљносе посветила свом образовању- студијама на „IT академији“.
Присећајући се детињства и почетака у спорту, Милица открива како је у тим годинама имала проблема са килограмима и како су је због тога друга деца исмевала и шалила са њом. Очигледно ништа није пољуљало њену сигурност нити је на било који начин негативно утицало. Напротив. Милица је данас лепа девојка, са манирима васпитаног и културног детета у понашању и комуникацији, успешан студент и репрезентативка Србије у каратеу.
Истичући, на почетку разговора, како сматра да није талентована ни за један спорт, приписујући своје врхунске резултате само марљивом раду, присетила се почетака у Карате клубу „Мачва“ у Богатићу.
– Имала сам 8-9 година, сећам се даје био 11. август када сам се први пут сусрела са кимоном и каратеом. У малој сали Основне школе у Богатићу. Тако је све почело. Не знам зашто сам то запамтила, али тај датум ми је остао урезан у памћењу. Отишла сам са сестром на први тренинг који је водио тренер Жељко Гајић. Он је тренирао млађе узрасте, почетнике, а Милан Перић је радио са старијима. Сестра је инсистирала да идем са њом, требало јој је друштво, а пошто сам се до тада опробала у одбојци и кошарци желела сам да видим како је на тренингу каратеа. Мислила сам да ће карате бити само пролазна станица. Али, тај спорт је изабрао мене, можда је мало чудно. Као и свако дете у том узрасту, баш и не знаш да ли волиш нешто или не, али сада схватам да је то била једна од искренијих љубави.
Злато у Молдавији, освојено у октобру ове године, круна је вишегодишњег марљивог рада. На путу до светског трона било је доста медаља, које тешко успева да преброји. Али, каже, неизбрисиве су још лепше успомене на путовања, дружење, стечена пријатељства.
– Злато освојено у Молдавији јесте најбољи резултат, али мени је некако дража победа на Европском првенству у Суботици, одржаном прошле године. Не због медаље, већ због пута до ње. Тада сам схватила да границе не постоје и да су победе само одраз нашег унутрашњег света и колико се искрено дајемо. Али, такође морам да напоменем да је било и периода када сам се враћала кући и без медаље и разочарано размишљала да одустанем од спорта. Уз подршку породице и тренера научила сам да је и то саставни део живота, да и такве ситуације савладам и не поклекнем уз веровање да ће се то позитивно одразити на будућност. Дефинитивно спорт пружа животне лекције. Научиш како да истрајеш, да оствариш своје амбиције, да се бориш против неправде. Такође, карате нису само тренинзи и такмичења, већ путовања, упознавање нових пријатеља, стицање познанстава и уживање у чарима које пружа.Захваљујући такмичењима била сам у неколико европских метропола, у које без кимона сигурно не бих путовала у овим годинама – каже Милица.
На Светском првенству у Молдавији такмичила се у категорији млађих сениорки, а била је и део тима сениора у екипном такмичењу који је освојио бронзу. Заслуге за десетогодишњу успешну спортску каријеру осим родитељима приписује тренерима Жељку Гајићу, Милану Перићу и Дејану Дашићу, тренеру КК „Шабац“. Управо он је припремао Милицу за репрезентативни наступ у Молдавији.
– Уз Милана Перића и Жељка Гајића сам расла, уз њих превладавала почетничке страхове и несигурности. Милан је доста је утицао на мене као личност. Том човеку ћу увек бити захвална. Такође и тренеру Дашићу, код ког сам тренирала у Шапцу и који је пре свега професионалац и неко ко се даје каратеу до краја. Помогао ми је доста на мом путу до медаље и доста сам научила од њега. Имам срећу да сам, наравно поред родитеља, уз себе имала велике и успешне људе чији су ме резултати мотивисали – прича Милица.
После Светског првенства Милица је одложила кимоно и посветила се учењу. Студира у Београду где се, каже, осећа слободно и конфорније иако има бројне обавезе. Још је неодлучна по питању повратка у родно место. Потребно је време за такву одлуку, каже и додаје:
– Предност малог места је што се сви знају и што и са људима које не познајеш имаш осећај блискости, брже се људи повежу него у граду. За људе као што сам ја, мало место је зона конфора у којој уживам и осећам се сигурно, али сам увек жељна нових искустава и промена. Ризик који ме плаши да ли ћу успети да запливам у великом граду и свету где могу слободно да кажем да сам нико и ништа, јако ме мотивише. Теже је направити успех у граду, али је и награда већа. Нисам се никада водила оним „Боље први у селу, него последњи у граду.“ Васпитана сам тако да увек имам право избора и слободу у говору, мишљењу и да границе не постоје, сем у глави. Зато сматрам да се конфорније и слободније осећам у граду. Упознајем више људи који размишљају као ја. Људи у малим срединама се плаше слободе због осуда других, ако не буду прихваћени.
Ова млада девојка и спортисткиња уочава како нису сви спортови равноправни и сматра да је велики број младих који се баве „мање атрактивним и популарним спортовима“ (иако јој није баш најјасније зашто је тако) због ове дискриминације остао посечених крила, а могли су постићи врхунске резултате.
– Фудбал и фудбалери су најпопуларнији, имају највећу сигурност и пажњу, а велики број младих који се озбиљно баве другим спортовима остају занемарени. Добију аплауз и похвале и на томе се заврши – каже на крају.
Д. Грујић
Фотографије: Приватна архива/Фејсбук
Пројекат суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања, ,,Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства”.