ЖЕНЕ НА СЕЛУ – Унапређење положаја путем медија (23)
У структури становништва у општини Богатић жене чине скоро половину. По статистичким подацима, на крају 2017. године има их 13335. Од укупног броја незапослених, жене су у већини – 1497 жена евидентирано је код Националне службе за запошљавање.
У општини Богатић се још увек тешко долази до посла. У недостатку индустријских постројења, осим у пољопривреди, највише запослених је у сфери услуга. И док високообразоване младе жене лакше проналазе запослење, оне са дипломом средње школе, без образовања и припаднице маргинализованих група, првенствено Ромкиње, стално запослење чекају дуже него просечно или га никада и не дочекају.
– Више од двадесет година сам на евиденцији службе за запошљавање и никада ме нико није позвао да радим. Сама се сналазим. Кад чујем да негде траже спремачицу идем и питам да радим – каже једна од незапослених жена.
Од укупног броја незапослених жена чак 61 посто је старости између 30-54 године старости, које се сматра најпродуктивним. Без обзира што је у овом броју највише жена без квалификација и са нижим образовањем, оне с правом траже шансу да раде најпростије послове.
– Посла има углавном у сезони пољопривредни радова. Завршила сам средњу економску школу, али никада нисам радила у струци. Од пролећа до јесени, међутим, радим за дневницу. Берем трешње, вишње, малине, купине, дуван – прича Н.М.
Још увек јаки патријархални односи у породици у појединим ситуацијама су препрека за заснивање радног односа.
– Имала сам шансу да радим, али свекар и муж су ми бранили. Под изговором да су деца још мала и да треба да се посветим њима, пропустила сам прилику за један канцеларијски посао у струци за коју сам се школовала. Ко зна када ће се слична прилика указати – открива млада мајка из једног села у околини Богатића.
Статистички подаци недвосмислено потврђују да жене још теже проналазе посао у „позним“ годинама. Укупно 13 одсто жена међу незапосленим старије су од 55 година и „осуђене“ да никада не заснују радни однос. Међу њима су и оне које су без посла остале након приватизације друштвених предузећа.
– Тешко сам се помирила са пропадањем бивше фирме у којој сам радила. После стечаја вратила сам се кући и живот ми се наглавачке променио. Тешко сам поднела да више ујутро не одлазим на посао. Није више било најбитније само што је домаћинство остало без једне плате. Таква промена је велики стрес са којим сам се тешко изборила – прича бивша радница.
Ни младе жене које су пронашле запослење нису лишене стресних ситуација.
– Радила сам без уговора, све по пар месеци у бутику, продавници мешовите робе и пекари. Газда на почетку каже да је пробни рад месец дана, да треба да види како ћу се снаћи, а да ће после тога да ме пријави. Тек када сам напустила посао схватила сам да сам преварена и да уопште нисам била пријављена – прича резигнирано М.Г.
Флексибилно радно време, које подразумева више од осам сати рада, плата на нивоу минималне зараде, без боловања и могућности одсуства са после због болести детета, „мерење времена“ за паузу или чак ускраћивање одмора у току радног дана, до сумњи у поштен рад – све су ово непријатна искуства о којима жене које су их истакле нису спремне јавно да говоре.
Најхрабрије, ипак, али тек када им послодавац уручи радну књижицу, затраже помоћ инспекције рада и открију све што нису смеле и што су трпеле док су чувале какав-такав посао.
М.М.
Насловна фотографија: Са сајма запошљавања 2018. у Богатићу