ПОВОДОМ ПРВИХ ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА МАЧВАНСКЕ СРЕДЊЕ ШКОЛЕ
БИЛИ СУ ЂАЦИ ПРВЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ, САДА СУ КОЛЕГЕ – ПРОФЕСОРИ У МАЧВАНСКОЈ СРЕДЊОЈ ШКОЛИ
ПИШЕ: Јасмина Живановић
Постоје три ствари које се могу урадити са неком особом – да парафразирам Лоренса Дарела писца „Александријског квартета“ – можеш да је волиш, да патиш због ње или да је претвориш у књижевност. Идући у сусрет јубилеју средње школе , а како се ближи и датум обележавања – 19. октобар – желела сам да три особе , са разлогом ставим у ову кратку књижевну форму.
Рођени су 62. године прошлог века. Заједно су од првог разреда основне школе. У првом разреду средње школе – у истуреном одељењу шабачке гимназије „Вера Благојевић“ гледали су градњу будуће школске зграде са зебњом и надом да ли ће у септембру 1978. године почети са радом. Зграда је саграђена за непуних годину дана и прве генерације су, на радост, кренуле на време.
Њих троје, Милица, Миомир и Бранислав били су у првој генерацији ученика средњег усмереног образовања. Образовали су се у другачијем школском систему и уписали се у први разред, без стреса и полагања мале матуре У другом разреду их је чекало предусмерење, а у трећем усмерење. Сво троје су се определили за један од три постојећа смера у Богатићу – лабораторијски техничар за физику. Били су одлични ђаци.
Памте
– лепоту професорке математике; професора историје који је четири године путовао сваки дан из Београда до Богатића ; професора математике који је инспекторе који су му дошли у надзор оставио у зборници уз извињење да он мора на час; младе професоре фискултуре, почетнике; професора српскохрватског језика; одељењског старешину који је знао да гради правичан однос према ученицима, који се цени до данашњих дана и као такав никад се не заборавља,; другарицу лудо заљубљену у једног друга и друга лудо заљубљеног у једну другарицу; сваког из одељења; екскурзије….
Животна раскршћа
Миомир и Бане су прва генерација свршених средњошколаца који су са деветнаест година отишли на одслужење војног рока.
Миомир је отишао у Словенију, у Випаву у род пешадије –граничара. Дошао је само једном кући, а за дванаест месеци служења са скраћењем се, како каже, „искалио“ у хладној спаваоници и суровим условима на стражи по зими и по ветру..
Бане је истовремено био везиста – артиљерац у Винковцима, у Хрватској.
Милица је у то време већ била на првој години Технолошко-металуршког факултета у Београду.
После војске и њих двојица одлазе у главни град на студије.
Бане жели да студира медицину. Због непризнавања бода са републичког такмичења остаје испод црте, иако је по успеху имао максимум бодова. Недостаје му само један бод за ту жељу. Одлази у комшилук, низбрдо и уписује ветерину.
„Тек тако“? – питам.
„ Да. Тек тако“ – одговара
Док је још стајао на раскрсници на којој је требао да донесе одлуку био је потпуно свестан да му живот поставља искушење. У тренутку је донео другачију одлуку за другачији пут за који се испоставило да је прави.
Миомир је желео да студира ветерину. Због разредног старешине одлази на факултет за физику али се није „пронашао“. Следеће године уписује Пољопривредни факултет и смер – сточарство.
Са дипломама инжењера технологије и сточарства Милица и Миомир се враћају у Богатић где остају да живе и где формирају својe породицe. За то време Бане, доктор ветерине, гради каријеру у струци у Београду све до 1997. када се са породицом враћа у Богатић и трајно настањује .
Деведесетих година прошлог века ушли су на главна врата школе Нису сели у школску клупу већ су отишли за катедру. До данас су ту и настављају да чувају од заборава заједничкe успоменe међусобним поштовањем и међусобним ословљавањем са „школски“ и „школска“ . Четрдесет година већ.
Били су школски другови, данас су (и) моје колеге
Њих троје школских другова су и моје колеге непуних тринаест година. У време кад сам дошла сви су били предавачи у оквиру својих струка из прехрамбене и ветеринарске групе предмета и, били су разредни старешине.
Миомира Кнежевића сам највише упознавала на седницама одељењских већа док је говорио или о ученицима из свог одељења или из других одељења. И никада није било разлике – увек са истом, спонтаном импресијом на лицу благог и топлог осмеха којег он можда и није био свестан. И не само на лицу већ и у гласу. У мојим белешкама, под његовим именом не постоји ни једна непримерена реч за било ког ученика. Свако дете за њега представља вредност и сваком детету je даo једнаку прилику. И свако дете је у његовом благом уточишту нашло и, наћиће своје место под сунцем.
Милица Дражић је гашењем прехрамбеног смера убрзо прешла на организационе послове у практичној настави за све постојеће образовне профиле у школи. Има изванредан рукопис и све што ради, ради „полако“. То на мене делује умирујуће. Да могу сатима бих је посматрала док пише, док говори, док хода и док обавља неке уобичајене ствари. Али у чему је моја фасцинација? У томе што она све стигне и, тако „полако“, да уради. Ништа мени не помаже што знам да је то део урођеног темперамента. Ја и даље, скоро свакодневно доносим одлуку да ћу и ја „полако“ . Не успевам и само ми преостаје да се дивим њеном дару од природе.
Бранислав Берић. До данас је веран књизи, тој оставштини из младих дана. Књига је за њега најлепше путовање светом – „бесплатно путовање“. Творац је уџбеника Анатомски атлас домаћих животиња одобреног од стране Министарства просвете, вредног наставног материјала за реформисани профил Ветеринарски техничар И то је све. За њега не могу ништа више написати, а да не буде субјективно обојено. Прво , носи име које је мени најдраже јер га носe моји брат, муж и унук. И друго, носи презиме Б е р и ћ. А Берићи су за мене најбољи иако им се, уз обиље врлина , међу нама речено, може наћи и покоја мана.
***
Миомир и Бане и даље предају у образовном профилу Ветеринарски техничар, а Милица је већ четири године на месту директора школе. О њима, и о свима нама, просуђиваће прошле и будуће генерације ђака. Они су нам судије.