ЖЕНЕ НА СЕЛУ – Унапређење положаја путем медија (16)
Шиваћа машина и психологија су, после синова Александра и Марка, највеће љубави Драгице Јеремић из Мачванског Метковића. Децу је извела на пут. Они су данас одрасли људи, мајчин понос. За шиваћом машином је већ 31 годину. Од девојчице којој су родитељи, када је имала тек четири године, увлачили конац у иглу да би прошила дедину марамицу и обавијала је око лутке, преко усмерене школе у Богатићу и стручне кројачке у Шапцу, стасала је у врсну кројачицу код које се облаче даме из Београда, Новог Сада, других градова и, наравно – Мачванке.
Драгица Јеремић, Фото: Д. Грујић
Данас све изгледа готово идеално. У најлепшим је годинама, старији син пред женидбом, млађи успешан у свом послу, супруг је разуме и подржава. Иако живи у селу, свако ко је познаје доживљава је као даму са манирима градског стила живота. Увек је елегантна, нашминкана, активна на друштвеним мрежама, а тренутке одмора, осим у породици, воли да проводи у кафићу у друштву драгих соба.
ОДУВЕК ЈЕ ЗНАЛА ШТА ЖЕЛИ И ЗА ТО СЕ БОРИЛА
Драгичин живот је филм који још није снимљен. То је прича иза које стоји жена која је одувек знала шта хоће и што је важније умела и успела то и да постигне да никога не повреди, посебно не своје најближе. Због тога своју својеглавост доживљава као врлину и, каже, опет би све исто урадила.
Удала се у осамнаестој години, у другом разреду средње школе, у трећем је у школу ишла „са стомаком до зуба“ и родила првог сина.
– Сеоски скандал је био када сам, да би „напакостила“ родитељима зато што сам мислила да ме нису најбоље разумели, решила да се удам иако сам још ишла у средњу школу. Десило се тако из чисте младалачке лудости. Родитељи су били много разочарани, посебно отац. Мислили су да због удаје нећу завршити школу и да сам џабе у основној била „Вуковац“. Онда, човек за којег сам се удала био је старији седам година, из домаћинске куће за коју је било скандалозно да дође млада која иде у школу. Највећи скандал је био када смо се супруг и ја иселили из заједничког домаћинства са свекрвом и свекром и почели самостални живот – почиње причу Драгица.
После свадбе свекар и свекрва су сматрали да од новца који је добила кад се млада поздравља са гостима треба да се купе два телета. Драгица је наумила, и у томе истрајала, да тим новцем плати ванредно школовање у другом полугодишту трећег разреда, када због трудноће више није могла редовно да иде на наставу.
– Када сам се породила, изашли смо из куће како кажу на „голи плац“, то је уствари била њива која је била башта. Нисам била спремна да живим у сељачкој кући. Свекар и свекрва су хтели да ја музем краве, а ја нисам такав „тип“. Никада се нисам посвађала са свекрвом и свекром, па ни тада, иако је настао велики хаос због наше одлуке. Лепо сам рекла да они не могу одлучивати о мом животу. Мој живот је само мој, ја ћу вас поштовати, али морате и ви мене, рекла сам им. Баш недавно, свекар ми је рекао како се поноси са мном и да није мене породица се не би очувала – каже Драгица.
Са двадесет година она и супруг почињу да зидају кућу на кредит. Заједно су подизали дете, а те и наредних десет година, док супруг није поново почео да ради, трочлана породица је живела од онога што је Драгица зарађивала за шиваћом машином. Оном, коју јој је купио отац када је завршила средњу школу. Била је то прва само њена шиваћа машина. Сећа се како ју је отац узео за руку и одвео у „Багат“ у Шапцу и са врата продавачици рекао: „Хоћу да купим најскупљу шиваћу машину“.
Колико год је било тешко, Драгица је уживала у свом послу. Кројачи су у то време лепо радили, а Драгица још више од осталих јер није радила само ситне преправке, порубљивање, крпљење. У тешким условима остваривала је своје дечије визије да шије хаљине.
ДЕВОЈАЧКИ СНОВИ
– Док сам била дете, ко год би дошао нашој кући чудио би се што сам се увек играла са иглом. Питали су мајку зашто ми дозвољава, могла сам да се убодем, а она је одговорила како неће да ми брани јер се никада нисам убола. Када би отац мене и сестру послао да бацимо кукуруз овцама, ја сам само причала о хаљинама. У глави су ми се вртеле слике хаљина које сам желела да шијем – присећа се.
Прву хaљину је себи сашила зa прoслaву Нoвe гoдинe у пeтoм рaзрeду. Oндa су сe рoдитeљи почели да закључавају стару машину за којом је проводила доста времена сматрајући да као одличан ђак треба да се посвети школи и када дође време да крене на студије, а не „да заврши као шнајдерка“, како је отац погрдно говорио док ју је прекоревао.
– А ја ноћу, када мајка и отац спавају шијем и сутрадан у школу одем у новој хаљини. У осмом разреду су дигли руке и више ми нису бранили. Још тада сам знала да ћу уписати школу за кројаче. Размишљала сам да са средњом школом стекнем имам занат од којег се може живети, а студирати могу и када радим – наставља Драгица.
Драгица је три деценије кројачица. Уживајући док ради посао који воли потпуно му се посветила, зарађивала је, школовала децу, улагала у проширење посла. У тешким тренуцима хиперинфлације, бомбардовања и породичних финансијских криза, управо је љубав према послу помагала да се кућа подигне. Највише се поноси синовима. Обојицу је подржала када су решили да оду од куће да би радили. Ни једну одлуку, каже, синови нису доносили сами већ су увек мајку питали за мишљење. А она је, имајући на уму како је своје животне одлуке доносила, синове увек подржавала у ономе што су желели.
У СЕЛУ ЖИВИ ГРАДСКИМ ЖИВОТОМ
Ништа ново не открива кад тврди да „није тешко када радиш посао који волиш“. У њеном случају задовољство је још веће када девојке и жене обуку хаљину коју је она креирала и сашила, а са лица им не силази осмех задовољства. Многи су за Драгичине креације сазнали, не само у Мачви, већ и у Београду и Новом Саду, па зову телефоном да закажу долазак или једноставно покуцају на врата без најаве. А касније деле слике на друштвеним мрежама и захваљујући најбољој мајсторици.
– Не можеш се од овог посла обогатити. Нема велике зараде, али је велико задовољство када видим да је девојка лепо обучена, дотерана и срећна у мојој хаљини. Осмишљавам како ће хаљина изгледати, предложим модел који одговара фигури, послушају шта имам да кажем и договоримо се. Ја више волим класику и не мора хаљина да буде модерна по сваку цену, важније је како девојци пристаје.
Сликовитијег примера од Драгичиног за причу о јакој, храброј и вредној жени тешко да бисмо пронашли. Од девојчице до даме у лепим годинама увек је „вукла напред“ и упркос бројним недаћама сачувала породицу, опстала као мајстор у свом послу упркос модерним трендовима.
– Остала сам у селу силом прилика, али живим као у граду. Мотика ме не интересује, ни тов свиња ни било који други пољопривредни послови. Имам своје занимање, усудила сам се да посао водим сама и свакодневно се трудим да га што боље радим. Постанем свесна да живим на селу тек када изађем из куће где радим. Чујем коментаре људи који не гледају благонаклоно на то што живим живот како ја желим. Некоме боду очи чак и моји лакирани нокти. Не обазирем се уопште на све што са стране чујем, ово је мој живот – поручује Драгица.
Д. Грујић