После приватизације друштвених предузећа у општини Богатић остала је привредна пустиња. Уместо развоја скромних индустријских капацитета, са великим потенцијалима, предузећа су завршила у стечају, а стотине радника је остало без посла. На земљорадничких задруга су стављени катанци. Уместо корацима развоја општина тавори у кругу сиромашних, без перспективе за егзистенцију, са све већим бројем сиромашних и са све мањим бројем становника
Приватизација друштвених предузећа у Србији, од 1989. до 2012. године једна је од најпрљавијих у Европи. Примењени су различити модели продаје друштвеног капитала, али се, на крају, трансформација из друштвене у приватну својину свела на велику пљачку у организацији државних институција, консултантских компанија и тајкуна.
ПОНИШТЕНА СВАКА ЧЕТВРТА ПРИВАТИЗАЦИЈА
За стотине успешних друштвених предузећа погубан је био Закон о приватизацији усвојен у јуну 2001. године. Од 2002. до 2011. године приватизовано је 2380 предузећа у којима је радило 332.000 радника. Поништена је четвртина приватизација, пошто су предузећа додатно урушавана, капитал извучен, а радници остали без посла. Пљачкашком приватизацијом је скоро сасвим уништен индустријски потенцијал Србије.
ПОСРНУЛЕ УЗДАНИЦЕ
У општини Богатић је приватизацијом сахрањено и оно мало привреде у области индустрије и пољопривреде. Дуго времена су Млинска индустрија „Лала Станковић”, „Зорка Пластика”, „Први мај” и „Оглед” били узданице привредног развоја. Уз 14 земљорадничких задруга ова предузећа су пунила општинску касу порезима и доприносима, запошљавала раднике, а поједина извозила своје прооизводе. Друштвена предузећа су поседовала имовину огромне вредности која је распродајом из стечаја или продајом акција прешла у приватне и државне руке. Економски потенцијал општине се знатно смањио. Ионако сиромашна, кренула је путем у још веће сиромаштво.
Посебно негативан ефекат приватизација осетили су радници. Остали су без посла и огромна већина из стечајне масе није успела да наплати заостале зараде и повеже радни стаж. Многи су се вратили на своја пољопривредна имања, а један део пронашао запослење у приватном и државном сектору. За пет година, од 2005. до 2010. број запослен се смањио за око две хиљаде. Истовремено, порасла је незапосленост, као и број корисника новчане социјалне помоћи и лица обухваћених системом социјалне заштите.
ТЕШКЕ ПОСЛЕДИЦЕ
Далекосежна последица неуспешних приватизација се огледа у смањењу буџетских прихода локалне самоуправе из пореза на зараде. Ослањајући се на трансферна средства Републике, није у могућности да капиталним инвестицијама унапреди животни стандард. Ни након више од двадесет година није завршена канализациона мрежа, водоводна мрежа је изграђена само у Богатићу, примарна здравствена заштита није доступна у сваком селу.
Уз подразумевајуће недефинисан, неизвестан и тежак положај пољопривредних газдинстава, без перспективе за запослење, уз недоступност услова за задовољење основних животних потреба, подручје општине Богатић константно је сиромашније и највећим потенцијалом – људима. На крају прошле године, по процени завода за статистику број становника је пао испод 27.000.
Остати или отићи је дилема са којом се суочавају многи, посебно млади. У структури становништва свега 17 посто су млади до 17 година, а 20 посто становништва је старије од 65 година.
СЕЛА БЕЗ ЗАДРУГА
Не тако давно, земљорадничке задруге су радиле у сваком селу. Четрнаест фабрика у исто толико села биле су трећи стуб развоја и стандарда села. Све док држава од њих није дигла руке и пустила да пропадају. Најпре су се трансформирасле у трговинска предузећа, а потом су, у време великих приватизација, једна за другом гурнуте у стечај. Данас раде само две, у Богатићу и Салашу Црнобарском. У Глушцима постоји, али није активна, а на осталих једанаест су одавно стављени катанци.
Није било села без задруге. Четрнаест фабрика је сарађивало са више хиљада пољопривредника. Задруге су биле ослонац пољопривредницима, носиоци развоја пољопривреде, поседовале огромну имовину, од објеката, земљишта до механизације, уговарале и кредитирале производњу, обезбеђивале репроматеријал и сточну храну, али и запошљавале раднике са села.
Нико није ни слутио да ће једног дана ове фабрике под ведрим небом пропасти. Радило се свакодневно, није постојало црвено слово или државни празник.
Старим законом о задругама задружна имовина је прешла у државне руке, а потом је приватизација друштвених предузећа дефинитивно угушила задругарство и задруге. Пропали су велики системи, кланице и млекаре са којима су задруге и пољопривредници сарађивали. Сељаци су се са поверењем везивали за земљорадничку задругу и није их интересовало управљање њима док су им помагале у производњи и пласману ратарских производа и стоке. Сретно време је потрајало до првих назнака њиховог пропадања – када су силом прилика постале трговинска предузећа која преживљавају само од остварене марже. Такво стање, на жалост или на срећу (зависи из чије перспективе се посматра) није потрајало дуго. Покренути су стечајни поступци, а онда и брисање из Агенције за привредне регистре: у Клењу, Дубљу, Узвећу још 2010. године, Глоговцу 2012., Бадовинцима 2015. године…. Остала су ненаплаћена потраживања, неплаћени дугови, пуста задружна дворишта, гараже за машине, управне зграде…
Искушењима су одолеле свега четири. Задруге у Салашу Црнобарском, Совљаку, Глушцима и Богатићу, према подацима са сајта Агенције за привредне регистре, су активна привредна друштва. Задруге у Совљаку и Глушцима су последње финансијске извештаје предале за 2014. годину, а за 2015. и 2016. су доставиле извештаје о пословној некативности. Имовина задруге у Совљаку је судски продата, док су задруге у Богатићу и Салашу Црнобарском једине преживеле бурна времена.
(Р.И.М)