ЖЕНЕ НА СЕЛУ – Унапређење положаја путем медија (10)
Данијела Гачић после 18 година радног стажа одлучила је да више не тражи запослење, већ се посветила раду на пољопривредном газдинству „Гачића магаза“. Ради од јутра до мрака и није уморна. Не стиди се ни једног посла. – Кад радиш за себе, све је другачије – каже. – Нема психичке напетости, нема радног времена а опет урадиш све што је потребно. Кад пожелим седнем да се одморим, па и поиграм на дворишту са унуком Николином.
Док је била запослена будила се у свитање. Од када је пре три године ставила тачку на рад код приватника и постала „свој газда“ опет устаје са првим кукурикањем петлова. Иако на сопственом пољопривредном газдинству нема радног времена.
– Сада се кајем што раније нисам напустила посао код послодавца. Не само зато што си за приватника само број, што немаш име и презиме, што ће закинути на радном времену или заради. Стално у страху. На свом газдинству немам радно време, ако сам нешто погрешила то исправим, могу да се одморим када хоћу, да попијем кафу и да ми нико не мери време, да се на дворишту поиграм са унуком Николином. Нема психичке напетости, са више елана се ради кад знаш да радиш за себе. Нема шефа, питања, потпитања, а свекрва Милосава, супруг Зоран и ја се лако договоримо око свега. Искрено, на свом газдинству више радим и више зарађујем – каже Данијела.
Одрасла је у пољопривредном домаћинству и још као девојчица научила и обављала скоро све послове у „сељачкој кући“ – од сејања, садње, окопавања, до припреме зимнице и прераде свега што је родило.
У двадесетој години се удала за Зорана, са којим је из велике љубави и срећног брака у својој двадесетпрвој родила ћерку Кристину. Осамнаест година, колико је радила код више послодаваца, иако су поједини били коректни, у свом сећању једноставно је – избрисала. На неки начин, каже, из ове перспективе сматра да су то „изгубљене године“.
– Наше газдинство није велико. Окућница је површине нешто више од пола хектара, али је ту засађено више од 300 садница различитог воћа. Посла има целе године, од фебруара када се орезују, подижу и окопавају малине, па до касне јесени и зиме када печемо ракију од дуња и кивија. У почетку, док сам ја радила, прерађивали смо само сопствено воће. Супруг и свекрва су највише радили, а ја сам помагала пре или после одрађене смене на послу – прича Данијела.
Временом је „Гачића магаза“ понудом квалитетних производа почела да се шири, осваја тржиште и стиче сталне купце. Сирупи од вишње, малине, коприве, зове, ликери, двадесетак врста ракија, слатка, џемови, ајвар – и још десетине слатких и сланих производа припремају се са љубављу, на природан начин, без хемијских додатака.
За кратко време асортиман производа се вишеструко увећао, па у магациону скоро да нема довољно места за више од 80 врста различитих производа, од ракија и ликера до зимнице и преко 2000 флаша и тегли!
– Велики је посао све то прерадити. За ајвар испечемо скоро 1,5 тону паприке. Набавили смо машину за вађење коштица из воћа и мало олакшали неке послове, али опет кроз руке мора све да прође. Посла стално има и због тога не волим да планирам шта ћу, као, сутрадан радити. Битно је да се уради оно што не може да чека. Тако радим шта пожелим – мало печем и љуштим паприке, после одем да промешам комину од крушке, затим филтрирам ракију. Све без оптерећења. Прошле године сам још ишла да помажем Зорану у пословима око казана када је ишао да услужно пече ракију – наставља.
Ова вредна жена одмара само када – ради, када са супругом Зораном или сама отпутује на неки од сајмова широм Србије и региона где продаје своје производе.
– Због посла не можемо себи да приуштимо да од куће одемо на више дана и да кажемо да смо били на правом одмору. Један дан и некако да одемо негде близу, због унуке Николине која ће ускоро напунити две године.
Од јутра до мрака на послу, а умор не осећа. Сада, каже, схвата, како је бити свој газда. Прија јој, каже, када бивше колегинице, када се сретну, примете „да се пролепшала и да је свежија у лицу“.
На крају, опет о послу – желела би да супруг Зоран „истера“ до краја своју идеју о отварању дестилерије. Награда Новосадског сајма за најбољу ракију, „Деда Перину крушку“, створила је обавезу да се производња ракије узобиљи до краја.
Поручује да никада више не би тражила посао. Сопствено газдинство и препознатљива „Гачића магаза“ су убудуће једино чиме ће да се посвети. Бројних послова и напорног рада се не плаши,. Када је свекрва Милосава „опомене“ да се мало поштеди и причува, само одмахне руком и заапочне нови посао.
Данијелине вредне руке, једноставно, не могу да мирују.
Д. Грујић