Ових дана из штампе је изашла најновија збирка поезије Ивана Лолића, професора књижевности из Богатића, једноставног назива ПЕСМЕ.
„Стари, добри песник, а ипак нови Лолић“ – могло би се рећи на први поглед на форму стиха и песме. О томе пише и рецензент Миленко Ераковић, констатујући да овом збирком Лолић „отвара врата експерименту, трагању за новом формом, на коју читалац није навикао и о којој ће тек судити неке нове генерације читалаца“. Најновијом збирком Лолић потврђује стваралачу зрелост као песник „метафизичког поимања света и времена“, надрастајући своју ранију лирску фазу.
„Предмет песниковог истраживања остаје сличан, а некад исти, његовим ранијим песничким искорацима: то је љубав, туга, бол, јесен, природа, биљке, обичаји, смрт, гроб… мотиви су, дакле, препознатљиви и могло би се рећи да Лолић са великом пажњом тка свој шарени песнички ћилим над зеленом Мачвом, покривајући је тим ћилимом, као нежну девојку у старом мачванском вајату и бринући над њом да не озебе и да не добије злу јектику“, пише Ераковић.
Лолић најновијом збирком „отвара врата наших душа за спознају о нама и о свету у коме јесмо и поручује нам да можемо бити бољи него што јесмо, јер само тако можемо појмити да смо само земља земљи и ништа више“.
Збирка ПЕСМЕ је штампана у 300 примерака, издавач је Удружење писаца из Богатића.
Звезда пада
звезда пада
пољу изван града
воде муте
да ме ошамуте
птице беже
из земљине теже
месец вене
да ми памет скрене
јој умреће
дочекати неће
Земља земљи
земља земљи
место прави
вода води
ушће
ноћ се у дан
обмотава
пут се у пут
закопава
шта ћемо
стварно
шта ћемо
овде