ИНТЕРВЈУ: Етномузиколог др Мирјана Дробац о очувању музичке традиције

 

 

Мачва као регион има своју етномузиколошку збирку чији је аутор Љубинко Миљковић.  Како оцењујете значај његовог истраживања?

– Када је у питању збирка Мачва, Љубинка Миљковића , сматрам да је она јединствена књига која је свеобухватно приказала традицију једног ширег региона. У том смислу нисам сигурна да је неко пре њега тако озбиљно приступио том послу, а ни после њега нико није имао прилику да истражује, сними, нотира и објави у једној збирци. У Радио Београду (Љубинко Миљковић је човек радија, после је радио у истраживањима у Истраживачком центру) тачно је знао како да дође до информација. Како и где да пронађе, забележи  сними људе који су већ тада престајали да свирају и певају, јер је традиционална музика престајала да живи као свакодневна пракса. Свака народна песма, па и те које је он забележио у збирцим, представљају део обичаја или обреда било да су то обичаји везани за одређене датуме календарске или обичаји који прате животни циклус појединца или заједнице. Мислим да је та књига драгоцена и да је он забележио материјал у једном тренутку и да се то више поновити неће. Већ дуже времена у мачванском крају нема таквих певачких група као што је он имао привилегију да сними. Ми немамо више такву привилегију.

 

– Најстарији запис певачке групе из мачванског краја датира из 1966. године. Та група се звала „Мачвански певачи”, певали су четири песме уз пратњу Народног орекестра Радио Београда  којим је руководио Миодраг Јашаревић. То је врцавост, духовитост, бећарски карактер који се препознаје по овим песмама, а има једна прелепа песма коју ја увек вежем за Мачву без озбира што је широко распрострањеност, а ако би ме неко питао ја бих рекла да је Мачва њен дом. То је песма „Осу се небо звездама”. У овом крају и поред онолико записа скоро да више нема певачких група. Пре двадесет година смо снимили певачку групу из Петловаче, и ово сад и то је све. Да нема те књиге Љубинка Миљковића, не знам шта бисмо имали значајно сачувано.

 

– У оквиру музичке продукције РТС деценијама уназад се снима етномузиколошка грађа. Постоје делови у Србији, где је та пракса жива, где постоје значајне певачке групе, свирачи на традиционалним инструментима. То је ужички и златибороски крај где има доста нарочито мушких певачких група које су добре. Отежавајућа околност  је што су то људи у старијим и средњим годинама. Нема подмлатка и мислим да ће са том генерацијом и у том крају да нестане традиционално певање. Истовремено се у урбаним срединама јављају младе певачке групе које оживљавају традиционалну песму и свирку из постојећих нотних, аудио или видео записа. Наравно да то није оно што је некада било на терену, није више оно што су људи некада певали приликом одређених послова, о рођењу, свадбама и другим важним догађајима. Али, то је један од начина да се сачува традиционална песма у колико-толико аутентичном облику, без примеса обраде и без примеса савременог етно звука шта год то значило или покушаја да се комерцијализује да би било слушаније па и материјално исплативије.

 

– Ја обављам послове ентомузиколога у музичкој продукцији РТС.  Ја сам то место наследила од колеге Петра Вукосављевића, такође етномузиколога. Имамо потребу да обилазимо Србију да снимамо махом сеоску традицију – аутентичне певачке групе, дуете, солисте и свираче на традиционалним инструментима. Тај материјал се технички обрађује и припрема за складиштење у звучном архиву РТС. Из тог архива се материјал користи у свим емисијама свих програма Радија и Телевизије, на пример у емисији „Од злата јабука”, као и свим осталим емисијама Првог програма, а често се чује и на Телевизији када се припремају емисије из разних региона, па се онда као илустрација пусте записи негде снимљени. Наравно да то није довољно и по мом осећању није једино место где треба да се чује традиционални звук. У оквиру Музичке академије постоји етномузиколошки одсек, у оквиру Музиколошког инситута при САНУ такође раде етномузиколози који обрађују одређене теме, одређене регионе. Они то обрађују са другог аспекта, анализирају, научно се тиме баве, а ми смо у прилици да то промовишемо. Рекла бих да ми са РТС имамо највише могућности да се то чује. Када ме питате да ли постоји некаква ораганизована државна политика у том смислу, морам признати да ја то не знам, претпостављам да не постоји. Традиционална песма и игра се разликују од фолклора који негују фолклорна друштва и КУД. Тај фолклор који видимо на сцени који изводе млади људи у кореографијама су припремљени за сцену. Ситуација са традиционалном игром, оном аутентичном, такође је у великом проблему. Постоје региони где је традиционална игра потпуно нестала. У том смислу постојање КУД, озбиљних и одговорних кореографа је веома значајно. Није свеједно како ће да поставе  једну народну игру на сцену. Ту је велика одговорност људи који припремају кореографију, осмишљавају и који раде са ансамблима. То је други ниво, други начин обраде народне игре. Традиционална игра је у великом проблему, као и народна песма  и свирање на појединим традиционалним инструментима који више скоро да не постоје.

 

-На основу стиха у једној песми можете много да сазнате о народу који је у неком времену живео, историјским догађајима, личностима, односима у породици, мушко-женским односима, начинима васпитања. Када говоримо о неким косовским песмама, на пример горанским,  ми сазнајемо када је последња нека баба Стојана сахрањена у гори на Шар планини, а после тога су они заправо покрштени и више нису били Срби. То су вредни подаци. У појединим крајевима имате песме о појединим личностима из турског времена, рецимо у Рековцу постоји песма „Ноћ, тамна ноћ Турци Неду одведоше у поноћ”. Већ видимо од када датира песма, постоје подаци ко је била Неда. Да не причам о Врању које је пребогато и личностима и догађајима опеваним у песмама. За поједине се тачно зна. „А куде си била кара Коцо”. Зна се ко је била Коца, за се где је становала, од када до када је живела. Даровити појединци су у датом тренутку испевали, а онда и сачували лепоту народног стиха. Надахнути људи су умели да преточе у речи и са колена на колено се преноси. Више је, рекла бих, текстова него мелодијских записа. Лакше је било да се стихови направе, него да мелодијски обрасци буду тако богати.

 

– На почетку смо причали о Љубинку Миљковићу. Он је био један од кључних људи у концепцији феситвала народне музике – Београдског сабора. Једно вече на фестивалу, који је трајао неколико дана, певала се само изворна музика. Он се за то изборио. Сваки сабор, или фестивал, уколико је добро конципиран, уколико има јасно постављен циљ шта жели да постигне, а не само да окупи публику и промовише не знам шта, користан је за очување народне музике. Било би лепо да се, водећи рачуна о овоме, организује један фестивал традиционалне песме и музике. Материјала има доста. Такав Сабор и фестивал народне музике могао би да подстакне младе људе да нешто другачије слушају и на телевизији и преко интернета и у крајњем случају сами да узму учешће.

 

– Данас је понуда велика, разноврсна, има квалитетне и неквалитетне музике и свако бира шта ће да слуша, а шта неће. Мислим као човек из радија, радила сам двадесетак година на Првом програму у музичкој редакцији народне музике, да је Радио Београд остао доследан вредностима којима је увек био посвећен. Ту су и народни оркестар и народни ансамбл који нису подлегли тренду свега и свачега, без озбира што РТС има велике капацитете, што је моћнији је медиј од радија и што је рејтинг један од важних фактора. Имамо ове године читав циклус емисија „60 најлепших народних песама” који заиста заслужује простор који има на РТС и завршиће се у августу када се обележава 60 година телевизије. Ту се види један квалитет и репертоарски и извођачки. Имамо и старију генерацију вокалних солиста, али и подмладак. Нису сви феноменални, али ни ови који су сада врсни и реномирани певачи нису у почетку све знали јер је потребан један процес да би стасали и да би постали то што јесу. Међутим, ми и даље окупљамо младе људе, не онако афирмативно и помпезно као на другим телевизијама и не онако материјално подржано. Нажалост, ми немамо правог корепетитора. Почели смо други систем, на пример када издвојимо младог певача који добро пева, на пример, шумадијске песме, да замолимо неког врсног певача попут Јасне Кочијашевић или Раше Павловића, да мало поради са њим, да покаже том младом човеку начин како се украшава мелодијска линија, како се пева. Мислим да је то добар пут да ти млади људи науче.  Исто важи и за друге регионе, само што је то процес и дуг пут.

 

– Све је отишло у неко другом правцу. Не може се уз једну песму, какву је некада стварао Петар Танасијевић или Крњевац или Радојка Живковић и други, ни понашати како се сада омладина, понаша, не може ни да се одене како се млади облаче. То је сасвим нека друга прича.

Исто је и за забавну музику, није то специфично само за народну компоновану музику. Песама које су имале атмосферу, емоцију, нешто што је свима било блиско, ми више немамо. Када тражимо квалитетне забавне песме, ми се враћамо колико година уназад, када причамо о народним компонованим, то је сада евергрин. Има и данас лепих новокомпонованих песма, може и од новог репертоара да се пробере, али тек, тек – понека песма. Репертоар је више него скандалозан, мада има добрих певача. И некада је постојао другачији однос према новоствореној песми. На пример, када је написана песма Знаш ли драги ону шљиву ранку, која се у убраја у прве кораке новокомпоноване музике у народном духу у Радио Београду, нико од тадашњих великих радијских певача није хтео да је отпева. Прва је отпевала Милица Поповић, која је тада имала шеснаест година. Данас сви мисле да је народна песма.