Славиша Перић, познатији под надимком „Баџа“ као кувар је радио на свим меридијанима, а испунио и своју животну жељу да буде и глумац! Од улоге Симе Глуваћа у драмској секцији у Основној школи, до оних у Аматерском позоришту „Јанко Веселиновић“.
У седмом разреду Основне школе у Црној Бари, у драмској секцији којом је руководио Милош Бановић, глумио је Симу Глуваћа у Нушићевим „Хајдуцима”. После представе, познати шабачки новинар и књижевник Драгиша Пењин питао га је:
– Мали, желиш ли, кад порастеш, да постанеш глумац?
– Бићу кувар, а и глумац! – одговорио је.
Тај четрнаестогодишњи талентовани дечак, о којем је Пењин писао у „Гласу Подриња” заиста је постао кувар. Био је и глумац, у сеоским позоришним дружинама и Аматерском позоришту „Јанко Веселиновић” у Богатићу.
Он је Славиша Перић (57), из Совљака. Као кувар обишао је пола света, радио на свим меридијанима, а као глумац оставио траг на позоришним даскама широм Србије.
– Заиста сам као дете желео да постанем кувар иако сам као одличан ученик у основној школи могао да упишем било коју средњу. Разочарао сам мајку која је желела да упишем војну школу, а ја наумио само кувар да будем и ништа друго. Од малена сам у кухињи нешто покушавао да направим, понекад и успевао да изненадим сестре и мајку. Та љубав, вероватно и мало талента су ме одвели у средњу угоститељску школу у Шапцу, а потом и на вишу у Београду коју, нажалост нисам заввршио – каже Славиша.
Кувао на свим меридијанима
Сада, а у то време великог југословенског тржишта, млади кувари су лако долазили до посла. Истог дана када се завршила школска година, не чекајући ни диплому, спаковао је кофере, сео на воз и отпутовао у Порторож. Почео је да ради у кухињи престижног хотела „Палас”. Овај хотел и град, рекло би се цело словеначко приморје, одредили су умногоме његов животни пут. Одавде је одлазио и овде се враћао. Све до рата и распада велике државе.
– На прекооеканском броду сам се задржао четири ипо године, иако није било тако планирано. После рата променио сам више радних места у Босни, Србији, Немачкој, Црној Гори, а годину дана сам радио у Либији. Запослила ме једна руска државна компанија која је тамо градила железницу. После кратког одмора код куће вратио сам се у Либију, истог дана када су почели немири и неколико дана после тога избио рат. Руси су штитили нас Европљане, и после дванаест дана бекства извукао сам се из ратног вихора.
Са садашњим искуством и из ове перспективе Славиша не крије задовољство, без обзира на тешкоће, што му се остварило оно што је саветовао професор Душан Шкрба, од којег је учио у шабачкој „Слободи” док је био ученик угоститељске школе.
– Он је говорио да је предност када се промени доста радних места у том смислу што имаш прилику да се упознаш са различитим кухињама и њиховим особеностима. Променио сам пуно радних места и доста научио. Кулинарство је толико богато да кад бисмо живели три живота не бисмо све научили. Раније се кувало шаблонски, док су у новије време дозвољени и екстремни експерименти. Пре десет година ниси могао да замислиш комбинацију слано-слатко, а сада нема шта није спојиво – каже.
У Немачкој је, тако, припремао ћуреће месо са чоколадним преливом, поморанџом као декорацијом и кивијем као прилогом. Поједине, данас веома чудне комбинације укуса, уствари су старински рецепти „ископани” научним истраживањима, као што је, из доба Немањића, бифтек који се потапао у расол, премазивао медом и сервирао са сувим шљивама!
Кад не мора да експериментише он је на свом терену „класичне” кухиње, а машту и креативност исказује на позоришним даскама.
У Аматерском позоришту „Јанко Веселиновић” одиграо је петнаестак улога. И док је Пењину, на почетку приче, рекао да жели да у животу буде кувар, позив редитеља Зорана Ђонлића да се прикључи позоришту у Богатићу је дочекао са одушевљењем. Уосталом, то се десило када је већ стекао диплому кувара, почео да ради, стекао искуство… А након глумачких изазова и искустава у драмским секцијама у Црној Бари, Совљаку и Глоговцу, ред је био да се опроба и у Позоришту у Богатићу, које је већ било на добром гласу у аматерском свету.
У позоришту од малена
– Глума је моја друга велика љубав. После основне школе учествовао сам у драмским секцијама у селима, на фестивалима мачванског аматеризма који су се тада организовали, чак сам и режирао представу Човек са Марса у драмској секцији у мом родном селу Совљаку. Прва улога у АП „Јанко Веселиновић” била је Константина Грка у драми Свети Георгије убива аждаху. И све друге улоге су биле епизодне, али сам на њих поносан – додаје Славиша.
Зоран Ђонлић је Славиши поверавао улоге у Власти, Мрешћењу шарана, Ружењу народа у два дела, Путујућем позоришту Шопаловић, Ђенералу Недићу…. У једном периоду играо је у свакој сезони, док га животна драма са тешкоћом болешћу на дуже време није одвојила од посла и хобија.
– Живот је тако режирао. Чини се баш у годинама када сам сазрео као глумац, тешка болест тромбоцитопенија ме одвојила од ансамбла Позоришта. Волео сам тај живот, иако су пред нама аматерима стајали захтеви као да смо професионалци. Представе су се припремале три месеца и дуже. Пробе су биле скоро свако вече. Мислим да ми је позориште помогло да победим подмуклу и тешку болест јер сам и тамо научио шта значи имати позитиван став према животу. Дакле, љубав према глуми, дружење, када после пробе дочекамо јутро уз причу, песму и понеку чашицу, јачи су од свега. Да не спомињем пријатељства и познанства за цео живот, склопљена широм Србије. У Великој Плани ја сам данас познат човек, препознају ме иако десет година нисам играо у позоришту – каже Славиша.
Гази другу половину шесте деценије живота. У кухињи „Центра” са истим еланом као раније, свакодневно облачи белу униформу и не испушта из руку варјачу и кутлачу.
За позориштем тихо пати. Ако би се појавила нова улога, нашло би се, упркос брзом животном темпу и обавезама и времена за „даске које живот значе”.
Н.М.
Фотографије: Мачва Прес, архива АП „Јанко Веселиновић“