[bws_googleplusone display=“plusone,share“]
После 28 година живота у граду, Весна Татомировић (рођена Тодоровић) се удала у Бадовинце. Осим што је засновала породицу са супругом Ненадом и родила двоје деце, Весна је у Бадовинцима наставила предузетнички посао. Ручно израђује накит – огрлице, наруквице, наушнице… („Тодоровић“), које продаје преко интернета, друштвених мрежа, блога и неколицине бутика. Ова вредна млада жена успешно усклађује обавезе мајке и предузетнице. „Живот младих у руралним подручјима није лак, али човек треба да се бори ма где се налазио, било то село или град или друга држава, континент, просто борба је неизбежна, ништа неће доћи само“ – поручује она.
Рођена је, одрастала, завршила Учитељски факултет и започела приватни бизнис у граду, а онда се удала и дошла да живи на селу. Мајка двоје деце, супруга, предузетница – све то са тридесет година Весна Татомировић (рођена Тодоровић), из Бадовинаца.
За прилагођавање на живот у руралној средини није било времена. С обзиром на то да је у Бадовинцима наставила са предузетничким послом у радионици за ручну израду накита, најтеже је било из села „водити” посао и тако обезбедити егзистенцију породици.
– Разлика је огромна, није ако се ви сводите само на интернет, седите кући (ма где се налазили) и радите и пласирате производе где желите. Међутим, није ни свако село исто. Село у које сам се ја удала мислим да је међу највећим, ако не и највеће у Србији, село које има доста неопходних ствари за живот – каже Весна.
Од класике до екстраваганције
Радионицу за израду накита је основала док је живела у Модричи, након што је завршила факултет, кратко време радила као професор разредне наставе и онда остала без посла. Одувек је, каже, била креативна, али није ни слутила да ће јој креативност толико бити потребна у турбулентном времену транзиције.
– Још у средњој школи сам присвојила мамину машину за шивење и шила себи разне модне детаље или како се то данас модерно каже аксесоаре. Док сам студирала на машину је пала прашина, али је остао тај траг креативности ту негде јер факултет који сам студирала нам је такав да смо доста неговали креативност кроз практичне делове наставе што је и разлог моје одлуке да га студирам.
Почела сам поново да шијем, али овај пут ручно, шнале и рајфове за децу, а након тога полако сам прелазила на накит, посматрајући разне моделе свог накита, а и накита на интернету и тако долазила до идеја како је све могуће направити. Ту крећем да упознајем материјале, делове за накит, моделе, читам о историји накита. Имала сам на факултету професора уметности који нам је често причао о историји уметности па сам покушавала да повежем све те детаље некако у једну целину. Дакле, користите сва могућа сазнања у оном што радите.
Накит ручно израђује у својој радионици. Купује неопходне материјале и делове, па осмишљава моделе наруквица, огрлица, минђуша…
– Радим моделе од озбиљне класике за пословну жену до савремених модела за екстравагантне прилике. Често су ме питали зашто радим ту класику, па врло је једноставно, укуси су различити и о њима се не расправља. Мода је нешто што је ствар личног избора, нешто што баш и не можете да предпоставите. Често се дешавало да у процени модног стила накита особе погрешим јер обично неко ко воли једноставност одевних предмета рецимо обожава да накит буде што упадљивији, док имате особе које воле да све „пишти“ на све стране, да се тако изразим јер живимо у времену када је све дозвољено, фигуративно речено.
Савремене технологије и нове комуникације помажу да накит пласира на тржиште. Истина, није исто као када је радила и живела у граду, али упорност и предузимљивост доприносе да нови почетак и не буде толико тежак. У томе је пресудну улогу имају: атрактивност накита, повољне цене и поштовање захтева купаца. Каже да је израда накита нешто што је чини још срећнијом, нешто што је опушта, чини растерећенијом. „Накит Тодоровић” је већ прилично препознатљив на тржишту.
– Што се тиче пласмана мојих производа на тржиште то се решава путем интернета, имам блог и наравно фејсбук страницу и профил што се тиче тих имагинарних ствари, а имам и бутик са којим сам почела сарадњу након само прве моје модне ревије (а било их је бар десет до сада). Имам и једну радњу у Бадовинцима са којом одскора сарађујем. Припремам накит у стилу конфекције коју ради поменути бутик, јер знате данас кад купујете, због убрзаности живота гледате да купите све на једном месту и идете даље. Тако смо нашли заједнички интерес и ево већ пар година успешно сарађујемо. Тешко је данас продавати само преко интернета јер у мору ствари које данас пливају интернетом и толико нас бомбардују информацијама често и не обраћамо пажњу шта се све то продаје тамо. Другачије је кад производ који вам се свиди видите уживо. За мој накит важи честа изјава:“Много је лепши уживо“. Циљ ми је да муштерија буде задовољна, а не када отвори пакет да се разочара. Купце је тешко придобити, али је лепо када се враћају. Накит из моје радионице је, што се тиче цена, доступан свакоме. Може да се поручи огрлица од 200 динара или десет пута скупља. Може да се изабере накит за сваку прилику – прича Весна.
Породица као главни ослонац
Амбиције младе предузетнице су велике, али се у овом тренутку тешко уклапају у породичне обавезе. Недавно је родила друго дете, па је уз подршку и помоћ супруга Ненада сада најважнија улога мајке.
– Ни мени, као вероватно ни свакој мајци са двоје мале деце није нимало лако укомпоновати посао и све обавезе које произилазе из мајчинства. Али ту смо, боримо се, породица је главни ослонац – каже.
Сматра да би држава требало да има стратегију за унапређење положаја младих жена на селу. Да их подржи што су ту остале, олакша пословање предузетницама, омогући запослење младим девојкама не само у приватном и државном сектору већ и у пољопривреди.
– Истина, перспектива младих у руралним подручјима је јако тешка, не само у руралним подручјима него уопште младих данас јер данас нисмо довољно информисани о пројектима и подстицајима, а верујем да их има. Значи, кључни проблем – неинформисаност и можда немотивисаност. Изгубили смо наду. Већина нас је завршила факултете надајући се бољем сутра, а кад то боље сутра не видимо онда постајемо и незаинтересовани. Не кажем да сви тако размишљамо, то је све од особе до особе. Сматрам да човек треба да се бори ма где се налазио, било то село или град или друга држава, континент, просто борба је неизбежна, ништа неће доћи само.
У граду је импровизација села
Локална самоуправа и држава би, сматра Весна, требало више да раде на смањивању разлика између села и града.
– Не може једно највеће село у Србији да прима само седморо деце у вртић. Колико сам укључена у јавни живот овде, видим да је тај проблем рецимо примећен, али ево још чекамо да се нешто покрене. Свакако да је лепо што уопште имамо вртић, али мислим да је обнова преко потребна. Свакако да су потребни и тротоари на местима где их нема највише из разлога безбедности наше деце, не би било лоше и бициклистичка стаза јер овде заиста има много бициклиста, а и аутомобила, аутобуса, теретњака… Мислим да је проблем око секција односно ваннаставних активности, због чега мало имућнији родитељи воде своје децу чак у Шабац на неке секције викендом, а није нам Шабац баш ни тако близу да се разумемо.
Мада је од рођења живела у граду (Осијек, Бања Лука, Модрича), и без обзира колико је било тешко да се привикне на живот на селу, Весна истиче да је због једне ствари ипак срећна што сада живи на селу.
– Због деце, наравно, док мало не „одскоче”. У граду правите себи импровизацију села, зар не?! Можда су Бадовинци нетипичнно село јер је ово погранично место па самим тим и веома прометно, више становника вуче за собом и више потреба. Али, свакако да је дивно када можете навече да изађете у своје двориште и опустите мало душу као свој на своме, док сте у граду већином везани за стан. Дивно је када дете можете сваки дан да пустите да буде слободно у свом дворишту ма колико оно било-ваше је – додаје на крају ова предузимљива и вредна млада жена.
Д. Грујић
Фотографије: приватна архива
Колекцију накита из радионице Весне Татомировић погледајте ОВДЕ