[bws_googleplusone display=“plusone,share“]
Толико је волео фудбал и био привржен „Мачви” да је одмах после венчања са супругом Горданом, након што је накратко свратио на свадбени ручак, у свечаном оделу са кумом Гибом „Заставом” отишао да игра првенствену утакмицу на Убу.
Доста успомена препричава Милорад Мића Грујић (63), центархалф златног тима „Мачве” који је у сезони 1977/78. године освојио првенство Посавско-подунавске зоне и пласирао се у Јединствену српску лигу.
– Након што смо у Богатићу одиграли нерешено против Борца из Жабара, на гостовању у Бањи Ковиљачи, против Гучева, у последњем колу, одлучивало се ко прелази у виши ранг. Домаћини су једини гол дали након акције у којој сам учествовао. Ја сам висок, али сам био у дуелу са противничким играчем који је још виши. Он је скочио преко мене, наш голман истрчао на пенал и 1:0 за Гучево. Кренули смо силовито. Ђаковић је изједначио на 1:1, голом Крстића смо повели и тако је завршено прво полувреме. Трећи гол је дао Машић – сећа се Грујић.
Понос и част
На трибинама је био велики број навијача из Богатића. Можда и хиљаду, па су наши играчи имали подршку као да играју код куће.
– То се не заборавља. Кључа на трибинама. А онда, по повратку у Богатић незабораван дочек, честитке, свечана вечера и прослава уз музику у хотелу – додаје.
Грујић је почео да игра у првом тиму „Мачве” после одслужења војног рока. Први пут на утакмици против Рађевца у Крупњу 1976. године, када је у тиму заменио Нецера Максимовића. Тренер Бели Ђуричић му је одредио позицију центархалф, али је, каже, често играо и бека.
– Фудбал се тада играо из љубави и ни због чега другог. Владала је слога, једни друге смо штитили, млађи су поштовали старије. Чињеница је да смо као млади људи били лишени многих брига и да смо могли да се посветимо фудбалу. Имали смо посао, било нам је допуштено да сат времена пре подне изостанемо да бисмо тренирали. Била нам је обезбеђена нова опрема, сокови, чај, бонови за топли оброк. Дружили смо се, никад се нико није посвађао, није било љубоморе нити зависти међу нама. Чини ми се да је та слога, уз напоран рад, уз добре тренере доносила добре резултате – каже Грујић.
Играти у првом тиму „Мачве” је била част и понос. Бубамара је била центар света сваком играчу. Никоме није сметало када се припреме одвијају на обали Дрине, када се спава у војничком шатору. Путовали су, међутим, на припреме у Макарску, када је један од тренера био Зоран Остојић. У Јединственој лиги путовало се далеко, до Бора и Новог Пазара најдаље. На дуго путовање и стотине километара пређених у једном дану нико се није жалио.
– У Посавско-подунавској зони Мачва је била супериорна. Сви играчи су били уверени да могу да добију сваку утакмицу, па и када играју против судије уколико навија за домаћина. Некад то самопоуздање и самоувереност нису помагали. На утакмици против Галенике у Земуну имали смо небројено шанси, али гол никако да постигнемо. А домаћини у контранападу сруше Гибу и изгубимо са 1:0. – сећа се Милорад.
У сећању су му тренинзи петком када се тим делио на два екипе, а после којег се одређивало ко ће у недељу играти на званичној утакмици.
– То се „бије”, то се „туче”,као да је права утакмица. Нико неће да пропусти првенствену утакмицу. А тренер Бели изостави са списка оне који „искоче”. Да ли ће неко поверовати да је те тренинге пратила публика. И по 150-200 људи дође да посматра тренинг. А данас, да ли се толико окупи на званичној утакмици?
Грујић је у Мачви променио више тренера, а од када га је Краљ чешће оставаљао на клупи за резервне играче, „дигао је руке од фудбала” и уступио место млађим снагама. Изразитог темперамента („често сам добијао црвене картоне бранећи саиграче од тенденциозних одлука судија или због батина које су добијали”), Милорад је увек говорио оно што мисли, без увијања. Иако је, каже, разочаран „што се фудбал претворио у новац”, вратио би се на зелени терен, али под условом да се и време врати уназад.
Н.М.