[bws_googleplusone display=“plusone,share“]
Бранислав Бели Ђуричић је био тренер „Мачве“ 1977/1978. године када се тим из Богатића пласирао у Јединствену српску лигу. Због овог, по многима, највећег домета фудбала у Мачви, остао је упамћен за сва времена. Као тадашњи тренер „Мачве“ остварио је свој највећи успех у спортској каријери, а хроничари мачванског спорта Ђуричићу приписују и заслуге за стварање читаве генерације одличних фудбалера.
И сам је на травнати терен ступио као играч, са својих четрнаест година, када се наслућивало да стасава вансеријски фудбалер. Било је то 1948. у београдској „Црвеној звезди“, у пионирској селекцији. Већ наредне године у Богатићу, наступа за пионире, а годину касније у подмлатку „Мачве“.
Постао је миљеник публике, а неоспорни таленат препоручио га је за омладинску репрезентацију Србије 1954. године, у генерацији којој је припадао легендарни Милоша Милутиновића. За живота је причао о неоствареној жељи да игра на Светском омладинском првенству, а осим свог дебија у омладинској селекцији „Мачве“ (против Рудара у Костолцу 1950. године) као најдражу успомену са почетка каријере, за лист „Круг“ 1996. године је препричавао победу „Мачве“ на турниру у Ваљеву 1954. године.
– Мачва је победила Будућност, а ја сам проглашен за најбољег играча. Примио сам пехар из којег смо пили вино – говорио је Бели у разговору за лист „Круг“.
Дао је небројено голова, највише са велике даљине. „Мали Бели“, како су га звали, изводио је и враголасте потезе са лоптом, праве мајсторије због којих га је публика брзо заволела. На једној утакмици против Лознице поцепао је мрежу снажним волејом, али је пре шута на гол лопту петом пребацио преко противничког играча.
– На утакмици са Колубаром промашио сам пенал код резултата 2:2, који је судија досудио због прекршаја нада мном. То је била трагедија. А онда сам до краја утакмице постигао трећи гол за Мачву и тако смо победили. Узбудљив је фудбал – говорио је са уживањем о најважнијој споредној ствари на свету.
По неписаном правилу, кад заврше каријеру на терену, фудбалери је настављају – поред терена. Знајући да је тако, Бели Ђуричић је још док је играо фудбал одлазио на семинаре за тренере. Фудбал је био његов живот и било је незамисливо да га напусти када копачке окачи о клин.
И као тренер је био подједнако успешан. Највећи је пласман „Мачве“ у Јединствену српску лигу 1978. године, када је Ђуричић постао најуспешнији тренер у Србији и добио златне плакете Фудбалског савеза Србије и ондашње „велике Југославије“.
Бранислав Бели Ђуричић је преминуо 2009. године. Сећају га се и данас многи љубитељи фудбала, не само генерација фудбалера са којом је прославио „Мачву“, већ и млађи који имају прилику да слушају о овом асу мачванског фудбала чије је име неизбрисиво у историји клуба.
Д. Грујић