[bws_googleplusone display=“plusone,share“]
На један дан су зауставили време. У 1981. години, када су дипломирали као прва генерација „усмерењака“ у средњој школи у Богатићу, тада званој „Седми август“, у одељењу „правника“ или прецизно – правника и биротехничара. Од свих одељења прве генерације средње школе у Богатићу они једини на овај начин одржавају контакт и то последњих десет година.
Ове године је дружење приређено код колебе Слободана Марковића, у пољу између Совљака и Глоговца. Само због тога он је два дана раније из Беча, где живи са супругом Слађаном, дошао у родни Глоговац. Као прави домаћини све су већ били припремили док школски другови нису почели да пристижу – потпаљена је ватра на роштиљу, сервиран сто, постављене клупе… Наравно, и музика са караокама, у ишчекивању да ће доћи и први глас „Распеване јесени“ Миладин (Познановић) од којег очекују да узме микрофон и загреје атмосферу прохладног јесењег дана.
Од 34 дошло је њих 11. Највише оних који су остали у завичају, Слободан је дошао из Беча, Бошњаковић из Новог Сада… Размилела се генерација по Србији, региону, дијаспори. Многи су оправдали изостанак, као у школи.
Година од прошлог сусрета је брзо прошла. Пролетело време. Као и 36 година од како су матурирали. Данас су озбиљни људи, у најлепшим годинама. Присећају се уз осмех и са сетом тинејџерских дана и догодовштина из школских клупа и са мудрошћу зрелих људи коментаришу ситуације урезане у памћење. Понешто се и заборавило, али и данас могу да се поносе како су скоро сви били одлични и да су од свих одељења прве генерације најуспешнији. Половина је завршила факултете, а м
ноги раде одговорне и друштвено признате послове.
Најважније је, кажу, да су сви, осим једне другарице, живи. Године стигле, младост давно прошла, а пријатељство остало. И то је највредније у овој причи.
Растали су се до следећег сусрета, за годину дана, „негде између Госпојина“.
За четири године обележиће, како ваља и званично четрдесет година матуре.
Д. Грујић