[bws_googleplusone display=“plusone,share“]
Слободану Ћири Младеновићу, трговцу из Богатића се баш посрећило. Пронашао је неколико големих пухара, од којих је ова на слици највећа и најтежа, непуних 1,8 килограма!
Младеновић је запослен и има мало слободног времена, али га користи на прави начин боравећи у природи, јер, како каже, упркос великој загађености земљишта она и даље пружа доста здравих плодова. Ова лоптаста печурка је један од лековитијих поклона природе, а кувари знају да је прави деликатес на трпези.
Младеновић је страствени миколог, а очигледно и веома успешан. Пухара се не налази често, као некада, а пошто процес њеног сазревања траје веома кратко, права је срећа пронаћи је младу и употребљиву за јело.
Гљиваре, обично, питају „Где је нађе?“, а онај ко пита увек остаје без одговора. Јер, то се не открива, као што ни Младеновић није. Он је, међутим, све, осим једне печурке коју је оставио за себе и укућане, поделио рођацима и пријатељима.
Голема пухара расте крајем лета и почетком јесени у чистим шумама, на ливадама и пашњацима, у облике лопте. Док је млада она је бела, као и њено месо. Осим што има пријатан мирис, утврђено је и да је једна од најлековитијих гљива на нашим просторима. Сматра се да има и антиканцерогена својства. Зрела пухара, која је смеђе боје, може да се самеље и прах користи за посипање рана да би брже зацелиле.
У кулинарству је пухара деликатес, не само зато што се ретко може наћи на трпези, већ и због веома пријатног укуса. Лако се припрема, на више начина. Може се динстати са поврћем, додавати у чорбу или, најједноставније – поховати као месо.
Д.Г.