[bws_googleplusone display=“plusone,share,follow,hangout,badge“]
У кући Симића у Салашу Црнобарском јецаји, туга и мук. Бол и неверица да ће сутра обавити двоструку сахрану Стојана (63) и старијег унука Михаила (14) који су се утопили у уторак поподне у Дрини, у потесу званом „Подине“.
На дворишту разапет шатор. Мирослав Симић, који је јуче у тренутку остао без сина Михаила и оца Стојана отишао је у Шабац да чека завршетак обдукције. Рођаци, комшије и пријатељи помажу да се за сутра припреми сахрана. Долазе људи из села који су згранути двоструктом трагедијом која је задесила Симиће. Немо саучествују у патњи породице о којој у Салашу Црнобарском сви говоре са поштовањем.
Скрхана болом, кријући сузе да би од патње поштедеунла млађег сина Марка, мајка Александра у грчу проговара тек покоју реч. Неочекивана вест њу је затекла у Петловачи где је радила на њиви. Није могла да поверује да је изгубила дете. Кад је дошла кући скаменила се од бола и туге.
– Михаило и Марко су били везани један за другог као права браћа, а обојица су била веома везана за деду Стојана. Скоро свуда су заједно ишли. Добра су, послушна и вредна деца. Помагали су у кући у свим пословима, копали на њиви, заливали башту, све што је требало. Пре четири месеца Михаило је почео да тренира кошарку у клубу у Шапцу. Рекли су да има талента и потенцијала. Завршио је седми разред основне школе, а израстао је у момчину. Био је висок преко 190 центиметара, јак а тако мило и драго дете – говори Александра.
Један млад живот, све дечачке амбиције и планове у тренутку је прекинула трагедија у плаховитој реци. Дрином су у неповрат отпливали снови и жеље, перспективна успешна кошаркашка каријера, тајне о првим симпатијама које је поверавао мајци… Био је омиљен у школи. Другови и другарице су се одмах пошто је тужна вест објављена на друштвним мрежама бираним речима опростили од њега.
Једини сведок драме и трагедије на Дрини, дванаестогодишњи Марко се чудом спасао. Док прича о драми на реци, не уме да објасни како је успео да се отргне од речног ковитлаца и исплива на обалу.
– Отишли смо са дедом на реку око три сата, а око четири су се њих двојица удавила. Михаило и ја смо били у води, купали смо се. Ја сам шетао и одједном пропао у рупу. Михаило ми је додао руку да би ме извукао, али се оклизнуо и почели смо да тонемо обојица. Деда је скочио за нама. Ја сам успео да се ишчупам из вира, а њих двојица су остали доле у реци. Кад сам испливао на обалу претрнуо сам од страха, нисам био у стању да ходам. Позвао сам тетку Снежану која је остала код куће са баком и јавио јој да су се брат и деда удавили – прича кроз сузе и данас видно потресен.
Најближи рођаци претпостављају да Стојан није успео да се избори са вртлогом зато што је Михаило био крупнији и снажнији од њега. Поједини мештани Салаша Црнобарског кажу да је због вађења шљунка из корита Дрина постала веома опасна. У том потесу посебно, где није нарочито брза, али крије доста рупа у кориту које су остале после експлоатације шљунка.
– То би могло да буде објашњење зашто се трагедија није могла избећи. Тајновита је Дрина, опасна и за најбоље пливаче. Не зна се где је плићак, а где нагло почиње дубина од неколико метара – наводи један од пријатеља покојног Стојана.
Тело несрећног дечака су убрзо после утапања на обалу извукли мештани који су дошли на место несреће, док су Стојана у вечерњим сатима пронашли рониоци из Сремске Митровице.
Бака Нада оплакује унука и супруга. Љута је на истражне органе што су тело унука Михаиа послали на обдукцију, а супруга Стојана нису.
– Рекли су да по закону не мора да се врши обдукција и да га носимо кући. Морали бисмо онда две сахране да правимо у два дана. Утопили су се у једном моменту, кад је Стојан скочио у воду да га спасе, па је ред да буду и сахрањени заједно. Платили смо да Стојанове посмртне остатке чувају у капели у Шапцу где имају расхладну комору – говори она.
Унук и деда биће сахрањени сутра на сеоском гробљу. Као што старији мештани не памте трагедију сличну овој, не сећају се да је из исте куће двоје сахрањено у једном дану.
Д.Грујић
Фото: Приватна архива/Мачва Прес