[bws_googleplusone display=“plusone,share,follow“]
Четири стола са карираним столњацима, шеснаест места за седење. На свеже окреченим зидовима уметничке слике Жељка Драгићевића и Слободана Мајсторовића. Мачвански мотиви колебе са бунаром, сељака у белој кошуљи са косом на рамену, зимске равничарске идиле, казују вам, чим закорачите преко прага, о локалпатриотизму Владе Драгићевића, власника „Кафанице”. У строгом центру Богатића, у Улици Павла Орловића, он је пратећи своју визију, опремио сопствени локал који одише боемштином, неким недефинисаном миром и спокојом, чак и кад нема слободног места.
Угоститељство као љубав
Одрастао у Улици Мије Јовановића, својевремено кафанском центру са низом кафана: „Олгином”, „Ангином”, „Млађе Џокера” и другим, Влада се прошле године, у јулу, одлучио да започне свој бизнис у угоститељству инспирисан управо некад престижним мачванским кафанама у које је као момак залазио.
– Волим овај посао и сматрам да сам добро испекао угоститељски занат уз врсног мајстора у свом послу Алберта Панића. Стицајем животних околности научио сам да кувам доста домаћих јела. Страствени сам риболовац, волим кулинарство. Било да их спремам традиционално или додајући своје иновације, пријатељи су ми одавали признање као кухињском калфи. Сео сам, размислио и одлучио да своје искуство искористим у својој угоститељској радњи – прича Влада.
Пре него што је у јулу прошле године и званично отворена, „Кафаница” се две године „врзмала” по његовој глави. Желео је да ентеријер уреди сам. Смишљао идеје, цртао и прецртавао планове и преломио када је успео да сваки кутак малог локала „у глави” учини корисним, сређеним по мери, да се гост осећа пријатно и опуштено. Све што је смислио, сам је урадио на својим столарским машинама. Клупице, столове, столице, шанк, „прозоре” кроз које се путује у мачвански рај на Жељковима сликама. Окречио својим рукама.
Домаћа кухиња
– Из поштовања према колегама уз које сам пекао занат, роштиљ није у понуди. На менију су чорбе, пасуљ, шкембићи, гулаш, све врсте рибе. Кухиња је већ достигла пун капацитет и морам је ширити. Увешћу и јела по поруџбини, можда и кетеринг у неком мањем обиму. Ускоро ћу отворити и летњу башту – прича Влада.
Док седимо и на домаћиново инсистирање дегустирамо изврстан посни пасуљ, отварају се врата и улази веће друштво риболоваца из Ваљева. Враћају се са пецања на Дрини, па свратили да посете колегу. После поздрављања, кренуше риболовачке приче, Влада се пожали како све ређе потеже штап. Гости, међутим, олако пређоше преко његове жалопојке, кад је из котлића почела да кипи рибља чорба. Убрзо је сервиран и сом дивљак.”Као да сам знао да ћете свратити”, обраћа се Влада старим пријатељима, изненадним гостима. „Свеж је, јутрос стигао”.
И тако, уз причу, укусну храну и вино, пролази једно поподне.
– Није кафана само седети, већ је важно са ким седиш. Волим добро друштво, а приметио сам да за ово кратко време имам доста сталних гостију. Закажу дружење у „Кафаници”, понеко склопи и неки посао, а има и оних који у пролазу сврате на хладно пиво – говори газда Влада, уживајући у гужви. – Испуњава ме овај посао и још ми нико није рекао да се у њему не сналазим. Због тога мислим да је реално да га постепено још више развијам.
Д.Г.