[bws_googleplusone][bws_googleplusone display=“plusone,share,follow“]
На „даскама које живот значе“ Нинко Ковачевић је 43 године. Од драмске секције у Белотићу преко Аматерског позоришта „Јанко Веселиновић“, до данашњих дана. Колико позоришна имагинација заиста значи овом врсном аматеру, који је за више од четири деценије остварио небројене улоге, освојио бројне награде и у седамдесетој години живота наступа са истим еланом на сценама широм Србије.
Памтите ли када и како сте први пут стали на сцену у ансамблу Аматерског позоришта „Јанко Веселиновић“?
– То је било 1978. године. Имао сам тридесет година, а око пет година „глумачког стажа“ у драмској секцији у Белотићу. Тамо су били моји први глумачки кораци, са редитељима Миливојем Мартиновићем и Зораном Ђонлићем. Прве две три године са члановима секције је радио Мартин, а Зоран је преузео када је дошао из војске. Прва представа је била „Бубало“, а онда су се ређале „Жедан извор“, „Мећава“, „Небески одред“. 1981. смо са „Сумњивим лицем“ победили на фестивалу у Малом Црнићу. У Аматерском позоришту „Јанко Веселиновић“ први пут сам играо у представи „Ветар над Србијом“ 1978. године. „Ускочио“ сам уместо неког глумца, не сећам се кога. И тако је кренуло и траје до данас. Укупно 43 године на сцени. Занимљиво је да нисам пропустио ни једну сезону, ако изузмемо 1999. годину. Пера Лазић је режирао „Сумњиво лице“ и таман је требало да буде премијера, почело је бомбардовање.
Које сте улоге добијали у подели? Постоје ли неке Вама најзначајније, омиљене…?
– У почетку је било доста и главних улога. Редитељи су бирали текстове у складу са ансамблом. Ја сам био у годинама када сам са шминком могао да играм и тридесетогодишњака и педесетогодишњака, па ме улоге нису заобилазиле. Тако да сам одиграо доста добрих улога. 1987. на пример, у представи „Свети Георгије убива аждаху“ играо сам Ђорђа џандара. Добар текст, имали смо јаку добру поделу. Потом смо 1989. имали изванредну представу „Ружење народа у два дела“. Стварно ми је тешко да одвојим најдражу улогу. „Урнебесна трагедија“ је била добра представа и мени драга. Потом „Три сореле“, нешто ванземаљско на аматерској позоришној сцени. Мислим да смо са њом најбоље прошли као позориште. И играли смо је највише. Не знам тачно, али мислим четрдесет и више пута. То је у аматеризму ретко коме пошло за руком као АП „Јанко Веселиновић“.
Колико аматерско позориште може и треба да буде друштвено ангажовано, да представом пошаље поруку, да снагом трансофрмације гледаоцима укаже на друштвене појаве? Да ли је избор текста најважнији?
– Ми смо веома ретко играли стране текстове. Посебно у време када је режирао Зоран Ђонлић ми смо радили махом домаће текстове и то оне који су у том тренутку били баш у треду. Играли смо често Синишу Ковачевића, Душана Ковачевића, Селенића, Симовића… Увек смо пратили тренд. Има једна врло интересантна ствар. Захваљујући томе што смо на репертоару имали текстове домаћих аутора, најчешће смо били присутни у Призрену на смотри „Вечери братства“. Оставили смо значајан траг тамо, док није дошло до распада државе. Од када је у последње време режију преузео Иван Томашевић, ово је њему четврта сезона, имали смо и стране текстове. За многе од њих би се могло рећи да су друштвено ангажовани, да сликају друштво, да имају јаку поруку. Препозна се онај ко хоће да се препозна. Ето, на пример, најновији комад „Клим клем“. Нисам сигуран када га је Обреновић написао, има прилично година, али слика данашње прилике. Као у животу – ти можеш да нађеш човека може бити какав хоћеш и маса може да направи од њега што није, па на крају увиди да греши. Подсетило ме на једну драму коју сам давно гледао на загребачкој телевизији. У логору капо је бог, а њега постављају старешине које бирају најјачег да заводи ред. Он постаје неиздрживо суров према заробљеницима. Био је међу њима и један његов друг, који је у младости био јачи, али је у логору због слабе хране ослабио. Други заробљеници су се одрицали своје хране, давали су му да би се повратио и ојачао. Кад се то десило, први тренутак је искористио да се освети и тако је он постао капо. Био је још гори. Ово је слично. Масе су у стању да направе што нико не може.
Има ли младих у позоришту? Размишљате ли о томе ко ће Вас наследити на сцени?
– У последње време је било нешто мање новопридошлих. То је забрињавајуће. Добро, сад је и друго време. Ако и успеш да дође неко из наше средње школе, буде у ансамблу две три године, и онда деца иду својим путем на факултете. И ретко се враћају. Ове године смо имали среће па смо добили пар младих. Ја се надам да ће они остати. Имају времена још да раде са нама. Последњих година је била криза за ансамбл, па смо радили копродукцију са Аматерским позориштем из Прњавора. Радили смо заједно представу „Свети Георгије убива аждаху“ поводом стогодишњице Првог светског рата. Удружили смо два ансамбла и направили добру представу. Прошле су, на срећу, те две-три кризне године и сада, хвала богу, и они и ми смо урадили самостално представе. Значи да је та сарадња помогла.
Примили сте бројне награде. Коју бисте издвојили?
– Да. Можда је најзначајнија коју сам 1991. у Кули, на републичком фестивалу аматерских позоришта добио за главну мушку улогу, за лик Василија, у „Урнебесној трагедији“.
Када је реч о наградама, Позориште „Јанко Веселиновић“ је освојило скоро све које се додељују у драмском аматеризму у Србији. И Ви сте често награђивани за остварне улоге. Јесте ли некада осетили неправду која Вас је наљутила?
– Небројено пута смо били оштећени. Споменули смо представе које су заиста биле врхунске, „Три сореле“, „Ружење народа“. Нама су касније, кад фестивали прођу, признавали да смо били оштећени, па су нас слали на турнеје да то компензирају. Ми у ствари правимо представе за публику, жирији фестивала су нешто друго. Пре пар година у Пријепољу смо играли „Аждаху“ и сви су нашу представу видели као победничку. Међутим, прву награду је добила представа у којој су играла нека деца, да би се то уписало у биографију директора који је требало да буде смењен, па није јер су као освојили прво место. Знало се, на пример, да без обзира колико је предства успешна, ко ће бити награђен и ићи на републички фестивал у Кулу или у Требиње, највише зависи од такозваног кључа – ко је на реду да буде први, ужа Србија, Војводина или Косово. Ове године мора да победи тај и тај и готово. Ми смо ипак једном били у Требињу на фестивалу драмског аматеризма који важи за најпрестижији и то управо са „Урнебесном трагедијом“. На републичком фестивалу смо учествовали небројено пута.
Да ли се нешто променило?
– У међувремену су се неке ствари промениле. Ми смо се одрекли пуког жирирања Савеза аматера. Не само ми, скоро нико у Србији то не признаје јер фактички не постоје. Најбитније да урадимо представу за публику, да остваримо пар гостовања. Потписали смо меморандум са неколико позоришта, захваљујући чему имамо добре пријатеље у Сенти, Кули, Смедеревској Паланци, Црвенки, Великој Плани, Беочину, Јагодини и још широм Србије. Ми смо у тим градовима увек добродошли, као и они код нас. Они имају своје фестивале и смотре, као ми „Мартинове дане“, размењујемо представе, дружимо се. Кад се сусретнемо грлимо се и љубимо као као рођени. Није то од јуче, дуго година траје то пријатељство. Ови млађи га оплемењују на свој начин, па је милина када си међу њима. Онда се и ти тако осећаш.
Како доживљавате позоришну публику у Богатићу?
– Нема боље позоришне публике нигде као као у Богатићу. Не само кад је премијера. Тако мисле и сви наши пријатељи који нам долазе са својим представама. Публика у Богатићу је стасавала са Позориштем које постоји пуних 67 година. Имали смо раније проблема. Доводили су децу на представе које нису за њихов узраст, која су ометала представу. Али, увек се нашао неко да пажљиво укаже на то. Та деца су данас културни гледаоци. Мислим да је позориште временом обликовано публику. Када су „Мартинови дани“, сала је сваке вечери пуна.
Јесте ли се после толико година на сцени заситили и уморили?
– Не. Нисам се уморио. Боље да сам у позоришту, него у кафани. Овде смо као породица. Уважавамо се и поштујемо, дружимо, мало више потегнемо кад се ради представа. Међутим, кад крену гостовања то је празник. Имамо сарадњу са осталим позориштима у Србији, долазе они код нас, идемо ми код њих, у том дружењу и непрестаном игрању је поента.
Докле мислите да ћете играти и одушевљавати позоришну публику?
– Рекао сам да се нисам уморио, а не могу да кажем када ћу позоришту рећи збогом. Нећу се гурати да играм у новим представама. Осећам се још способним и прихватаћу улоге које ми се понуде.
Разговарао: Д. Грујић
Фотографије: Пагец, Тесла, архива АП „Јанко Веселиновић“, архива Мачва Пресс